Dok u svetu od ajkula strada tek desetak ljudi godišnje, mi u istom roku ubijemo 100 miliona ovih životinja

Iako popularna kultura i mediji decenijama oblikuju percepciju ajkula kao najveće opasnosti u okeanima, statistika pokazuje potpuno obrnutu sliku. Dok u celom svetu godišnje smrtno strada manje od deset ljudi usled susreta sa ovim životinjama (što je statistički zanemarljivo u poređenju sa 2.000 žrtava udara groma), ljudska aktivnost svake godine uništi oko 100 miliona ajkula.

Ovaj drastičan pad populacije od čak 70% u poslednjih pedeset godina nije samo pitanje zaštite vrsta, već predstavlja ozbiljnu pretnju za stabilnost celokupnog morskog ekosistema. Zvanični podaci takođe ruše još jedan mit: krivica za ovaj ekološki problem ne leži isključivo na azijskom kontinentu.

Evropska uloga u globalnoj trgovini perajima

Iako se konzumacija supe od ajkulinih peraja tradicionalno vezuje za Kinu i druga azijska tržišta, izveštaji pokazuju da polovina globalne trgovine zapravo potiče iz Evrope.

Zemlje sa snažnim ribarskim flotama, poput Španije, Portugala, Holandije, Italije i Francuske, predstavljaju ključne dobavljače u ovoj industriji. Prema podacima nevladinih organizacija, samo Španija je u periodu od 2003. do 2020. godine izvezla blizu 52.000 tona peraja na tržišta Hong Konga, Singapura i Tajvana.

Praksa odsecanja peraja (često dok je životinja još živa) predstavlja jedan od primarnih pokretača ovog globalnog ekološkog problema.

Šta se dešava kada nestane krovni predator?

Ajkule funkcionišu kao takozvani "krovni" (apeks) predatori. Njihova primarna biološka uloga je kontrola populacije sekundarnih (manjih) predatora. Kada se ajkule masovno uklone iz staništa, dolazi do destruktivnog fenomena poznatog kao trofička kaskada:

• Nekontrolisan rast sekundarnih predatora: Bez ajkula, raste broj riba poput kirnji.
• Nestanak čistača algi: Prekobrojne kirnje masovno jedu manje ribe biljojede, čija je uloga da čiste koralne grebene od mikroalgi.
• Gušenje koralnih grebena: Bez sitnih riba, alge preuzimaju i guše koralne grebene, što dovodi do njihovog odumiranja. Ovim se direktno ugrožava sposobnost okeana da apsorbuje ugljen-dioksid i ublažava klimatske promene.

Prekomerni ribolov i problem usputnog ulova

Industrija peraja i restoranska potražnja za mesom (posebno na Islandu, u Japanu i Indiji) nisu jedine pretnje. Ribolovna industrija je vođena i potražnjom za uljem iz jetre ajkule, koje se masovno koristi u kozmetičkoj industriji i industriji suplemenata.

Pored ciljanog lova, ključni faktor nestanka ovih životinja je i usputni ulov. Milioni ajkula svake godine stradaju slučajno, zapetljane u masivne komercijalne mreže namenjene izlovu tune i drugih vrsta riba, odakle se najčešće bacaju nazad u more kao otpad, sa fatalnim povredama.

Uloga vizuelnih medija i aktivizma

Duboko ukorenjen strah od ajkula predstavlja jednu od najvećih prepreka za njihovu zaštitu. Kako bi se taj narativ promenio, vizuelni mediji i direktni aktivizam postaju neophodan alat.

Ovim problemom bavi se i novi Netflixov dokumentarac "Shark Whisperer", koji prati rad zaštitnici ajkula Oušn Remzi. Njen metod uključuje ronjenje na dah uz velike predatore poput belih i tigar ajkula, sa ciljem demistifikacije ovih životinja i edukacije javnosti. Iza ovog vizuelno upečatljivog pristupa stoje i konkretni rezultati - njen dugogodišnji lobi doprineo je izglasavanju zakona o zabrani lova na ajkule na Havajima (koji štiti preko 40 vrsta u tamošnjim vodama), dok je na terenu direktno oslobodila više od 1.000 ajkula zapetljanih u komercijalnu ribolovačku opremu.

Sprečavanje kolapsa podvodnih ekosistema zahteva hitnu implementaciju strogih međunarodnih zakona o praćenju ribolovnih flota i formiranje globalne mreže zaštićenih okeanskih zona. Inicijative poput međunarodnog projekta ReShark aktivno rade na obnavljanju ugroženih populacija raža i ajkula, ali dugoročni uspeh zavisi isključivo od promene industrijskih praksi i potrošačkih navika širom sveta. Okeani bez svojih krovnih predatora gube sposobnost samoregulacije.