Konzervansi u hrani: Čuvari svežine ili nepotrebni dodatak?

U prehrambenoj industriji, kao i u domaćinstvu, očuvanje svežine i bezbednosti hrane jedan je od glavnih izazova. Konzervansi, bilo prirodni ili veštački, predstavljaju jednu od ključnih alatki u toj borbi. Njihova svrha je da spreče mikrobiološko kvarenje, produže upotrebljivost i očuvaju kvalitet proizvoda. Bez obzira da li govorimo o domaćem ajvaru, industrijskom soku ili prirodnom dezodoransu, konzervansi su gotovo neizostavni. Neki su neophodni za bezbednost hrane, dok se za druge vode polemike o potencijalnim rizicima - umesto potpunog izbegavanja, važno je informisano birati i čitati deklaracije.

Šta su konzervansi i zašto se koriste?

Konzervansi su supstance koje se dodaju hrani, kozmetici, lekovima, pa čak i drvetu kako bi se produžila svežina, sprečilo kvarenje i očuvala bezbednost proizvoda. Njihova osnovna funkcija je sprečavanje rasta mikroorganizama, usporavanje oksidacije i produženje roka trajanja, bez promene ukusa, boje i teksture proizvoda.

Postoje dve osnovne kategorije:

• Veštački (sintetički) - hemijski sintetisani, strogo regulisani aditivi.
• Prirodni - dobijeni iz biljaka, životinja ili mikroorganizama.

Dok prirodni konzervansi postaju sve popularniji, većina komercijalnih proizvoda i dalje koristi veštačke zbog njihove stabilnosti, efikasnosti i pristupačnosti.

Zašto je potrebno koristiti konzervanse?

Bez konzervanasa, rizik od kvarenja i bacanja hrane je veliki. Prema podacima FAO, svake godine se baci oko 1,3 milijarde tona jestive hrane, a čak 31% tog otpada dolazi iz domaćinstava - najčešće zbog prekoračenja roka trajanja ili promene izgleda, ukusa i teksture hrane.

Vrste konzervanasa i njihova funkcija

• Veštački konzervansi 

Veštački konzervansi su hemijski sintetisane supstance koje se koriste u skladu sa propisima i u dozvoljenim koncentracijama. Zbog svoje efikasnosti, veštački konzervansi se koriste i u lekovima (sirupi, tablete), kozmetici (šamponi, losioni) i sredstvima za higijenu. U tim proizvodima najčešće se koriste parabeni, alkoholi i fenoli.

Takođe, konzervansi se koriste i u obradi drveta (npr. bakarni azol, borati, propikonazol) kako bi se produžila izdržljivost i sprečilo truljenje.

• Prirodni konzervansi 

Prirodni konzervansi dobijaju na popularnosti jer potrošači sve više traže proizvode sa „čistim“ sastavom i što manje aditiva. Ipak, njihova primena može biti ograničena zbog niže stabilnosti, veće cene i potrebe za većim koncentracijama.

Primeri bilnih izvora uključuju npr. ekstrakte cimeta, ruzmarina, origana, prirodne kiseline poput limunske i sorbinske, etarska ulja i biljne peptide.

Pored biljnih izvora, prirodni aditivi mogu biti i životinjskog i mikrobnog porekla.

Rizici i nuspojave - da li treba da brinemo?

Uprkos nekim benefitima i neophodnosti, prekomerna upotreba konzervanasa nosi određene rizike, naročito kada se koriste često, u kombinaciji sa drugim aditivima, ili kod osetljivih ljudi. Neki od mogućih neželjenih efekata uključuju:

• Respiratorne probleme (npr. astma)
• Hiperaktivnost kod dece
• Problemi sa varenjem i GERB
• Glavobolje i umor
• Gubitak nutritivne vrednosti
• Kancerogene efekte

Zato je važno da se konzervansi koriste u skladu sa regulativom i u minimalno potrebnim količinama. U idealnim uslovima, prirodni konzervansi bi bili prvi izbor - efikasni, bezbedni i bez negativnog uticaja na kvalitet hrane. Ipak, realnost je da često dolazi do kompromisa između trajnosti, cene i zdravstvene ispravnosti. Bili prirodni ili veštački, konzervansi imaju važno mesto u očuvanju hrane, lekova, kozmetike i drugih proizvoda.