Divlji svet nestaje pred našim očima: Koliko još vremena imamo da sprečimo ekološki kolaps?

U poslednjih 50 godina, svet se suočava sa zastrašujućim padom populacija divljih životinja, koji jasno pokazuje da su naši ekosistemi u ozbiljnoj krizi. Najnoviji izveštaji otkrivaju razmere ovog "sporog kretanja ka katastrofi" i pozivaju na hitnu akciju - pre nego što pređemo tačke bez povratka.

Katastrofalan pad

U samo pet decenija, svet je izgubio skoro tri četvrtine svojih divljih životinja. Prema najnovijem izveštaju Svetskog fonda za prirodu (WWF), prosečna veličina populacija kičmenjaka, uključujući sisare, ptice, ribe, gmizavce i vodozemce - smanjena je za zapanjujućih 73% između 1970. i 2020. godine. Ovi brojevi ne označavaju samo gubitak pojedinačnih vrsta, već urušavanje čitavih ekosistema koji podržavaju život na planeti - uključujući i naš.

Najveći padovi zabeleženi su u Latinskoj Americi i na Karibima, gde je nestalo čak 95% populacija, zatim u Africi (76%) i regionu Azije i Pacifika (60%). Ni Evropa, Severna Amerika i Centralna Azija nisu pošteđene - i ovde su populacije divljih životinja smanjene za više od trećine. Posebno su pogođene vrste koje žive u slatkovodnim ekosistemima - reke, jezera i močvare. Njihova brojnost opala je za zastrašujućih 85% za samo pola veka.

Hrana, voda i prekomerna eksploatacija

Uzroci su dobro poznati, ali se malo toga menja. Glavni krivac je naš prehrambeni sistem - način na koji proizvodimo, trošimo i bacamo hranu. Ogromne površine prirodnih staništa nestaju zbog poljoprivrede, dok intenzivna eksploatacija resursa i zagađenje dodatno ugrožavaju opstanak vrsta. Reke se pregrade branama, vodotokovi presušuju zbog navodnjavanja, a prekomerni izlov i krivolov brišu čitave populacije. Klimatske promene sve to još ubrzavaju, stvarajući začarani krug u kojem priroda gubi kapacitet da se oporavi.

Naučnici upozoravaju da se približavamo tačkama bez povratka - pragovima nakon kojih ekosistemi više ne mogu da se regenerišu. Kada se, na primer, Amazonska prašuma pretvori iz upijajućeg u izvor ugljen-dioksida, ili kada koralni grebeni izbele do smrti, posledice se ne zadržavaju na jednom regionu. One se šire poput talasa, ugrožavajući sigurnost hrane, vode i zdravlja ljudi širom sveta.

Primeri uspešnih zaštitnih mera

Uprkos ovim zastrašujućim podacima, izveštaj ipak daje tračak nade. Neki primeri pokazuju da očuvanje funkcioniše - ako se primeni ozbiljno, dugoročno i s jasnom strategijom. Populacija planinskih gorila u Africi raste stabilno zahvaljujući zajedničkim naporima lokalnih zajednica i organizacija za zaštitu prirode. Evropski bizoni, koji su u jednom trenutku gotovo izumrli, danas ponovo lutaju šumama zahvaljujući reintrodukciji i zaštiti.

Potrebna hitna akcija, ne samo obećanja

Nažalost, takvi primeri su izuzeci - većina nacionalnih planova zaštite biodiverziteta ostaje nedovoljna, nedovoljno finansirana i često samo deklarativna. WWF upozorava da političke obaveze iz globalnih sporazuma, poput Montrealskog okvira za biodiverzitet, Pariskog klimatskog sporazuma ili Ciljeva održivog razvoja, još uvek ne prate konkretne mere na terenu.

Zato se ovogodišnji međunarodni samiti o klimi i biodiverzitetu vide kao ključni trenutak. Neophodno je da države razviju ozbiljne i ambiciozne planove koji će istovremeno štititi prirodu i smanjiti emisije gasova staklene bašte, ali i da se suoče sa korenom problema: prekomernom potrošnjom hrane i energije, posebno u bogatijim delovima sveta.

Budućnost zavisi od nas

Ako izgubimo prirodu, gubimo stabilnu klimu, sigurnu hranu, zdravlje i budućnost. Možda još nismo prešli tačku bez povratka, ali svakim danom joj se približavamo. Ostaje pitanje - hoćemo li delovati dok još možemo?