Može li priroda izdržati: 4.000 olimpijskih bazena stajnjaka slije se godišnje sa farmi u Britaniji

U britanskim ruralnim predelima, gde se farme nižu jedna do druge, iza zatvorenih hala odvija se proizvodnja mesa i jaja u razmerama koje je teško pojmiti. Nova analiza, sprovedena za organizaciju Wildlife Trusts, otkriva da industrija svinja i živine svake godine proizvedu oko 10,4 miliona kubnih metara stajnjaka - količinu koja bi napunila više od četiri hiljade olimpijskih bazena! I dok ta brojka možda deluje apstraktno, njen uticaj na prirodu je itekako stvaran i devastirajući.

Otpad iz ove proizvodnje sadrži ogromne količine azota i fosfora. Kada se prekomerno koristi na poljima, ti nutrijenti ne završavaju samo u zemljištu, već i u rekama gde narušavaju kvalitet vode i ugrožavaju vodene ekosisteme. Posebno su pogođena područja gde su farme nagomilane na malom prostoru, pa zagađenje ostavlja još dublji trag na okolnu prirodu.

Hrana za stoku, ne za ljude

Iako se često govori o prostoru koji zauzimaju same farme, retko se pominje da više od trećine celokupne britanske proizvodnje pšenice ide upravo na ishranu svinja i živine. To znači da stotine hiljada hektara obradivog zemljišta služe za proizvodnju stočne hrane, a ne hrane za ljude, uz obilnu upotrebu veštačkih đubriva i pesticida koji dodatno zagađuju zemljište i vode i smanjuju biodiverzitet. Time posledice industrijskog uzgoja životinja daleko prevazilaze same farme i prostiru se kroz čitave lance ishrane i ekosisteme.

Slab nadzor i regulativa

Najveće „tačke zagađenja” nalaze se upravo tamo gde je koncentracija farmi najviša. Ovakva zbijenost farmi stvara ogromne količine stajnjaka na malom prostoru, što povećava rizik od zagađenja reka.

Iako postoje određeni propisi koji regulišu farme, oni ne pokrivaju čitavu industriju. U Engleskoj, na primer, većina farmi koje uzgajaju priplodne krmače ne podleže sistemu ekoloških dozvola, pa tako značajan deo proizvodnje ostaje van nadzora i bez kontrole uticaja na okolinu. Zbog toga nadležni nemaju dovoljno mehanizama da obuzdaju zagađenje, a dok su mnoge živinarske farme podložne regulativi, ni one nisu obuhvaćene u potpunosti.

Ovaj izveštaj jasno pokazuje da šteta koju industrija svinja i živine nanose prirodi ne počinje i ne završava se unutar farmi, ona se preliva u reke, zemljište i čitave ekosisteme. Ogromne količine otpada, iscrpljivanje obradivih površina i slabi mehanizmi kontrole zajedno stvaraju tihi, ali uporan pritisak na prirodu.

Ako želimo reke koje nisu zasićene fosfatima, zemljište koje ne gubi plodnost i prirodu koja diše, krajnje je vreme da preispitamo način na koji proizvodimo i konzumiramo životinjske proizvode i dati prostor održivijim i manje destruktivnim sistemima ishrane.