Mikroplastika u zemljištu stvara nova staništa za viruse i mikrobe: Šta to znači za našu hranu?

Kada razmišljamo o mikroplastici, obično nam je prva asocijacija zagađenje okeana. Međutim, nova naučna studija skreće pažnju na problem koji nam je doslovno pod nogama - nakupljanje plastike u poljoprivrednom zemljištu.

Istraživački tim sa Univerziteta Đangsu (Jiangsu University) objašnjava da uticaj ovih sitnih čestica prevazilazi obično fizičko zagađenje. Ovi komadići plastike u njivama (koji tu dospevaju preko folija, navodnjavanja i otpadnih voda) funkcionišu kao minijaturna staništa na kojima se okupljaju mikrobi i virusi, i gde dolazi do intenzivne razmene genetskog materijala.

"Plastisfere": Nova staništa u zemlji

Do sada se verovalo da mikroplastika (komadići manji od 5 milimetara) uglavnom menja fizičku strukturu tla i ometa koren biljke. Međutim, istraživači su istakli jedan često previđen detalj: svaka ta sitna čestica plastike u zemlji postaje jedinstven mikro-habitat, koji su nazvali plastisfera.

Pošto plastika pruža čvrstu površinu, mikroorganizmi se na nju masovno lepe i formiraju guste mreže (biofilmove). Na ovim malim površinama, mikrobi su zgusnuti, pa njihova interakcija postaje neuporedivo intenzivnija nego u okolnoj, prirodnoj zemlji.

Uloga virusa i razmena gena

Glavni akteri u ovim procesima su specifični virusi koji inficiraju bakterije (bakteriofagi). Njihova uloga na plastici je dvostruka:

• Oblikovanje populacije: Ovi virusi inficiraju bakterije, menjajući tako odnos različitih mikroba u zemlji i oslobađajući hranljive materije nazad u okolinu.
• Genetski prenosnik: Kada virusi prelaze sa jednog mikroba na drugi unutar plastisfere, oni sa sobom prenose i genetski materijal. U najboljem slučaju, mogli bi da prenesu mikrobima gene koji im pomažu da efikasnije razgrađuju samu plastiku. Međutim, isti taj proces nosi i rizik - ubrzano širenje gena otpornosti na antibiotike ili drugih osobina koje dugoročno mogu narušiti prirodni balans tla.

Prosto rečeno, plodnost svake njive direktno zavisi od dobrih mikroba. Ako plastika poremeti njihov prirodni balans, tlo gubi hranljivost, usevi daju manje prinosa, a postoji opasnost da genetski izmenjene bakterije preko biljaka stignu i na našu trpezu.

Oprezno traženje rešenja

Studija, objavljena u stručnom časopisu Agricultural Ecology and Environment, istražuje i koncepte kako bi se ovi procesi mogli iskoristiti. Jedna od ideja je da se ovi virusi u budućnosti iskoriste kao alati - da se ciljano ubace u zemlju kako bi podstakli mikrobe da efikasnije razgrađuju plastični otpad pomoću specijalnih nanoenzima.

Ipak, istraživači naglašavaju da su ovo još uvek samo teorije. Najveće ograničenje trenutne nauke je to što se većina ovih procesa posmatra u laboratorijama ili kroz kratkoročne eksperimente. Pre nego što se ovakve metode primene u praksi, neophodna su dugoročna terenska istraživanja kako bi se tačno utvrdilo ponašanje ovih mikro-ekosistema u prirodi.

Mikroplastika u poljoprivrednom zemljištu nije samo pasivni otpad. Istraživanja pokazuju da ona postaje aktivna biološka sredina koja iz korena menja način na koji mikrobi u tlu funkcionišu. Dok nauka traži načine da ove mikroskopske interakcije iskoristi za čišćenje i obnovu tla, jasno je da razumevanje ovih procesa postaje ključno za očuvanje zemljišta od kojeg zavisi svetska proizvodnja hrane.