Kako funkcioniše sitost: Monotoniju u ishrani mozak pretvara u signale da jedemo više

Svi smo sigurno primetili, mada možda ne i obratili pažnju, kako nakon nekoliko zalogaja jela, prvobitni osećaj uživanja u njemu počinje brzo da bledi. I kako, čak i kada smo se baš zasitili glavnim jelom, kao nekim čudom - uvek ostane mesta za dezert. Ne, nismo prosto gramzivi ili alavi po prirodi, već je na delu mehanizam koji naučnici zovu senzorno-specifična sitost.

A šta je to u stvari? Kako objašnjava dr Majkl Greger, autor brojnih bestselera i osnivač platforme Nutritionfacts.org, u pitanju je jedan prirodan mehanizam u našem mozgu čija je funkcija da nas spreči da se prejedamo samo jednom vrstom hrane. Priroda je naime, očigledno vrlo inteligentno, kreirala ovaj mehanizam da nas natera da unesemo raznovrsnu hranu kako bi podmirili sve svoje nutritivne potrebe.

Kako senzorno-specifična sitost funkcioniše? Kada jedemo hranu kojoj su i ukus i tekstura monotoni, mozak čini da apetit prema njoj počne ubrzo da opada. Međutim, isti mehanizam navešće nas i da posegnemo za drugim vrstama hrane koje se razlikuju po ukusu, izgledu i teksturi (zato posle slanog obroka, čak i kad smo puni - bez problema pojedemo nešto slatko).

Paradoks održivosti tzv. „mono dijeta“

Međutim, ironija je da mi ovaj isti mehanizam u mozgu možemo da iskoristimo i za mršavljenje, mada na ne baš zdrav način. Sigurno ste čuli za tzv. „mono dijete“, gde ljudi pokušavaju brzo da izgube kilograme jedući danima samo jednu vrstu hrane – na pr. krompire, kupus, banane, itd… I iako ovo na prvi pogled može da deluje neodrživo i teško, zapravo su ovakve dijete iznenađujuće lako sprovodljive. A razlog je upravo pomenuti mehanizam senzorno-specifične sitosti. Jer, kako našem mozgu brzo dosadi jedan ukus i vrsta hrane, on nas prirodno tera da jedemo manje, pa nas ta monotonija sprečava da se prejedamo.

Zato ovakve brze jednolične dijete često deluju na kratke staze. Međutim, i tu postoji kvaka – monotona hrana će nas naterati da smanjimo unos kalorija, ali će telu nedostajati razni nutrijenti. Na duže staze, to ipak donosi mnogo više štete nego koristi.

Nema sumnje da je raznovrsnost ishrane neophodna kako bi ona bila nutritivno adekvatna za naše potrebe. Upravo za tu svrhu treba iskoristiti mehanizam senzorno-specifčne sitosti, ali na pravi način.

Problem monotonije ishrane u Srbiji

U Srbiji je tradicionalni meni često vrlo monoton:

• Doručak je najčešće masno pecivo u kombinaciji sa mlečnim proizvodima.
• Ručak se vrti oko mesa, krompira ili pirinča uz možda par bazičnih salata.
• Večera je često opet neko testo ili hleb uz suhomesnate proizvode i sir ili kačkavalj.
• Raznovrsnost povrća? Vrlo mala, jer se sve većinom vrti oko paradajza, krastavca, luka i možda paprike i kupusa. Da ne govorimo o odsustvu šarenila boja i tekstura u obrocima…

A šta se dešava kada ne jedemo dovoljno raznovrsne namirnice u okviru obroka? Nažalost, pomenuti mehanizam u mozgu nateraće nas da žudimo za raznovrsnošću – između obroka.

E upravo to vešto zna da iskoristi industrija hrane – kreirajući neverovatno šarenilo boja, ukusa i tekstura u svojim industrijskim proizvodima kojima smo, zasićenim našim monotonim obrocima - nemoćni da odolimo. I iako nas ovi proizvodi puni veštačkih boja, aditiva, šećera, soli i loših masti neodoljivo privlače, jedući ih, i pored dosta unetih kalorija, ostajemo gladni važnih nutrijenata – vlakana, vitamina, antioksidanasa i fitonutrijenata, koje samo raznovrsna biljna hrana može da nam pruži.

Kako da učinimo da senzorno-specifična sitost radi u našu korist?

Dobra vest je da možemo da iskoristimo taj prirodan nagon ka raznovrsnosti u ishrani da radi u našu korist, a ne protiv nas. Evo nekoliko vrlo korisnih strategija koje stručnjaci za ishranu preporučuju:

1. Raznovrsnost zdravih opcija, monotonija nezdravih – Ako držite nezdrave opcije u kući, ograničite broj opcija na minimum, ali zato kupujte raznovrsno povrće, voće, mahunarke, cele žitarice,…
2. Forsirajte šarenilo na tanjiru – Šopska salata sigurno osvežava, ali zamislite tanjir na kome su pečene paprike, hrskava leblebija, rendana šargarepa, ljubičasti kupus, a sve posuto raznim semenkama – mozak će vam jasno signalizirati šta ga više privlači.
3. Zdrava užina kod kuće – Voće različitih boja i tekstura (umesto jedne voćke na tanjiru), ili miks hrskavog svežeg povrća uz humus za umakanje – zadovoljiće vaš mozak i njegovu žudnju za raznovrsnošću.
4. Upoznajte po jednu novu biljnu namirnicu svake nedelje – Probajte slatki krompir (batat), kelj, bundevine semenke, hrskavi mirisni komorač ili mikrobilje i iznenadite svoje čulo ukusa.

Puneći svoj tanjir sa raznobojnim vrstama celovite biljne hrane, mi zapravo koristimo senzorno-specifičnu sitost kao mehanizam koji će nas prirodno gurati u pravcu ishrane sa više biljaka – a ne više peciva i slatkiša.