Svetski književni velikani koji su odbijali da jedu meso: Hrana ima dublji smisao

Zamislite trpezu bez mesa. Da, kod nas u Srbiji to zvuči skoro kao da ste rekli – prazna trpeza. Većina bi pomislila da glavni deo nedostaje. Ali, ako bismo zavirili u istoriju književnosti, otkrili bi kako su neki od najvećih pisaca posmatrali trpezu i smisao hrane iz potpuno drugog ugla. Iz onoga koji je lišen krvi i oslobođen nasilja. Za njih hrana nije bila tek gorivo, već moralni izbor i deo filozofije života.

Danas često čujemo floskulu „hrana za telo i dušu“, koja se uglavnom koristi da opiše neku hranu u kojoj izuzetno uživamo. Ali kako blagotvornim za dušu, i naš dublji doživljaj života, možemo uopšte da nazovemo tanjir ispunjen smrću i patnjom nedužnih bića?

Preporučujemo

Tolstoj – paralela između klanica i ratova

Lav Nikolajevič Tolstoj, pisac beskrajnih romana i misli za večnost, u odnosu prema hrani je video ogledalo ljudske duše. Njegove čuvene reči moćno odzvanjaju i dan danas:

„Sve dok postoje klanice, biće i bojišta.“

Za Tolstoja, komad mesa na tanjiru bio je produžena ruka rata. Mir nije mogao početi ni u društvu, ni u čoveku, sve dok se nije počeo graditi na tanjiru, odricanjem od nasilja prema životinjama.

Džorž Bernard Šo – humor i ironija u službi saosećanja

Džordž Bernard Šo, britki genije scene i reči, na pitanje o tome kako preživljava bez mesa, samo bi se nasmejao:

„Ljudi kažu da ne mogu da žive bez mesa. Ja kažem – probajte. Ja sam živi dokaz!“

Živeo je 94 godine, pun intelektualne snage i duhovitosti, uveren da je i ishrana bez mesa tome doprinela. Ostao je upamćen i po izreci:

„Životinje su moji prijatelji… a ja svoje prijatelje ne jedem.“

Njegov humor nije bio samo književna igra, već oružje u službi saosećanja.

Kafka – duhovno oslobađanje

Franc Kafka, večiti tragač za smislom, tek je u odraslom dobu postao vegetarijanac. Taj je korak doživeo kao duboko oslobađajući. Uživao je posmatrajući ribice u akvarijumu u Berlinu sa novopronađenim spokojem, rekavši:

„Sada vas mogu posmatrati u miru – jer vas više ne jedem.“

U toj rečenici ogleda se i njegova filozofija - prestati nanositi bol, odnosno odreći se nasilja, vodi promeni načina posmatranja sveta.

Šelijevi – romantičarski san

Meri Šeli i Persi, njen suprug i romantičarski pesnik, sanjali su o svetu u kome nasilje nije na trpezi. Persi je u svom eseju pisao da je prirodna ishrana – biljna i da u njoj leži i zdravlje i pravda. Meri je pak u čuvenom romanu „Frankenštajn“, svom „Stvorenju“ stavila u ruke bobice i orahe za hranu, umesto mesa. Čak je i čudovište, u njenom viđenju, bilo plemenitije od čoveka.

Singer – glas onih koji nemaju glasa

Isak Beševis Singer, majstor priče i Nobelovac, verovatno je najglasniji književni glas životinja u 20. veku. Govorio je u njihovu zaštitu beskompromisno, a njegove čuvene reči zvučale su naročito snažno zbog jevrejskog porekla:

„Za životinje je sav svet oduvek bio holokaust.“

Ove reči nikoga nisu ostavljale ravnodušnim. Gadio se ljudskih argumenata o „praktičnosti“ jedenja mesa, videći to samo kao izgovore. U svom stilu poručivao je:

„Ljudi kažu: moramo jesti da bismo živeli. Ali životinje takođe žele da žive. Nema opravdanja da im oduzimamo život.“

Trpeza budućnosti

Šta nam govore ovi glasovi iz prošlosti? Ovi velikani iz prošlosti nam nesumnjivo poručuju da je sto bez mesa zapravo sto prepun smisla. Da je hrana mnogo više od ukusa i navike – ona je priča o svetu kakav želimo da gradimo i u kome bi želeli da živimo.

Ako su Tolstoj, Šo, Kafka, Šelijevi, Singer, ali i mnogi drugi, već tada osećali da se ljudskost meri i na tanjiru, zar nije vreme da i mi zastanemo i upitamo se – šta zapravo sa mesom stavljamo na svoj sto?

Možda ćemo, ako se zaista iskreno zapitamo, otkriti baš kao i oni, da je u bobici grožđa, zrnu graška ili u kriški hleba više mira nego u bilo kom komadu mesa. Jer, kako bi to Bernard Šo rekao – možda mislimo da ne možemo bez mesa… ali jedini način da to saznamo jeste da - probamo.