Kako je uloga farmera u filmu Babe zauvek promenila život Džejmsa Kromvela i učinila ga veganom

Sećam se da sam film ,,Babe’’ prvi put gledala kao dete, onim dečjim očima koje još uvek nisu znale šta se krije iza prizora sa ekrana. Sve mi je tada bilo očaravajuće - pametno prase koja govori, dobrodušni farmer koji ga gleda s ljubavlju, i svi ti neobični prijatelji iz štale. Ali ono što mi je najviše ostalo urezano u sećanje bila je nežnost tog odnosa između Bejba i farmera Hogeta. Nisam tada znala da će mi taj film, iako ga nisam gledala mnogo puta kasnije, ostati urezan u sećanju.

Zato me je intervju koji je glumac Džejms Kromvel dao za Guardian zaista duboko dirnuo. Naime, Kromvel je izjavio da je upravo tokom snimanja filma odlučio da postane vegan. Ovo nije samo zanimljiva anegdota - to je priča o tome koliko umetnost, pa i sama uloga, može nekome promeniti život.

Džejms Kromvel i drugi dan snimanja

Kromvel, osim što je glumac, već decenijama je i posvećeni aktivista za prava životinja. Povezan je sa organizacijom PETA i često je bio na prvoj liniji protesta i kampanja u vezi sa zlostavljanjem i iskorišćavanjem životinja. Ali zanimljivo je da ga je do tog puta dovela uloga farmera Hogeta, a sve je počelo slučajno. Naime, u intervjuu je ispričao je da je upravo tokom drugog dana snimanja filma odlučio da više nikada ne jede životinje.

“Bio sam na ručku pre svih ostalih, a na stolu su bili svi oni životinjski likovi s kojima sam tog jutra snimao scene - isečeni, pohovani, pečeni, izdinstani. Tada sam rekao sebi - gotovo je,” priseća se Kromvel.

Magija poslednje scene i reakcija publike

Posebno je dirljiva priča o poslednjoj sceni filma, onoj kada Bejb vodi ovce kroz kapiju. Žena koja je trenirala ovce pet meseci pokušavala je da ih nauči da hodaju u redovima. Kad je konačno došao dan snimanja, ovce su bez greške prošle kroz ceo krug, a okupljeni statisti, njih 200, zaplakali su i aplaudirali.

Na kraju, Kromvel je ispričao i jednu anegdotu o reakciji publike - jedna žena mu je rekla da joj je film pokvario odnos sa ćerkom, jer su ranije zajedno jele Big Mek, a ćerka više nije htela da jede meso. Kromvelov odgovor je bio krajnje jasan: “Ako vam se odnos bazirao na Big Mekovima, onda vam je i ovako bio slab.”

Zašto je važno videti životinje drugačijim očima

Ono što me je najviše dotaklo u ovoj priči nije samo to što je Kromvel doneo veliku ličnu odluku, već kako je do nje došao. Nije se to desilo čitanjem nekog šokantnog izveštaja, ni gledanjem snimaka iz industrije. Desilo se na setu, dok je radio rame uz rame sa životinjama koje su bile deo priče i njegove uloge. Bio je sa njima, gledao ih u oči, radio s njima kao sa partnerima u stvaranju nečeg većeg. A onda, samo nekoliko sati kasnije, video je te iste oči, te iste živote pretvorene u obrok.

U tom trenutku, granica između “glumačkog partnera” i “obroka” mu se srušila. I to je ono što često zaboravimo: koliko smo otuđeni od životinja kao bića, kao ličnosti, dok god ih ne upoznamo mimo tanjira. Tek kada dobiju ime, kada vidimo njihov karakter, njihove strahove, radoznalost i nežnost, tada shvatimo koliko su nepravedno svedene na ulogu proizvoda.

Zato je Kromvelova odluka da postane vegan u tom trenutku toliko značajna. Jer je proizašla iz osećanja, ne iz teorije.