Latinska Amerika i Karibi izgubili su čak 94% biološke raznolikosti od 1970: Šta to znači za planetu?

Priroda nikada ne stoji u mestu. Sve u njoj se neprestano menja, prilagođava, povezuje. Ali dok se svet menja, menjamo se i mi, i sve češće upravo naš način života remeti tu ravnotežu. Divlje životinje, koje su nekada imale nesmetan prostor da žive, kreću se i opstaju, danas se suočavaju sa izazovima koje nisu poznavale ranije.

Faktori koji utiču na opstanak

Širenje gradova, puteva i polja ostavlja sve manje mesta onima koji su tu bili pre nas. Šume se pretvaraju u naselja, a reke u kanale. Životinje koje su nekad imale kilometre slobodnog prostora sada su prinuđene da opstaju na malim, razbijenim delovima staništa. Takva izolacija smanjuje raznolikost u njihovim populacijama i povećava rizik od bolesti i izumiranja, naročito kod onih koje zavise od vrlo specifičnih uslova.

Zagađenje je još jedan neprijatelj koji ne bira žrtvu. Mikroplastika, hemikalije iz poljoprivrede, pa čak i zagađenje vazduha ostavljaju trag na životinjama i njihovim staništima. Primer iz Amazona pokazuje koliko to može biti ozbiljno - istraživanja su pokazala da je polovina riba u tamošnjim rekama imala opasne nivoe žive, što direktno ugrožava čitave lance ishrane. Slične priče ponavljaju se širom sveta, i svaki put dokazuju da ono što završava u vodi, zemlji i vazduhum na kraju završava i u telima živih bića.

U prirodi je borba za život stalna, ali postaje surovija kada nestaje hrane ili kada bolesti odnose čitave vrste. Vodozemci su, recimo, teško pogođeni gljivičnim oboljenjem koje je već dovelo do nestanka stotina vrsta žaba. U okeanima, kitovi sve teže pronalaze svoj plen zbog promena koje donosi zagrevanje mora. Kada se naruši jedan deo sistema, ceo lanac trpi.

Kada se putevi sa ljudima krste

Kako životinje gube staništa, sve češće dolaze u kontakt s ljudima, i tu dolazi do konflikta. Slonovi koji u potrazi za hranom ulaze na poljoprivredna imanja, lisice i ježevi koji stradaju na putevima... Svaki od tih primera pokazuje da naš način života često nesvesno postaje prepreka za njihov.

Poljoprivreda, posebno ona intenzivna i industrijska, ima ogroman uticaj na divlje vrste. Kada voda s polja odnese pesticide i veštačka đubriva u reke, dolazi do „mrtvih zona“ u kojima više nema života. Takva područja već postoje u Meksičkom zalivu, ali primer Crnog mora pokazuje da priroda može da se oporavi ako joj damo priliku - smanjenjem upotrebe hemikalija i prelaskom na održivije prakse.

Kad nestane raznolikosti

Svaka vrsta, ma koliko mala, ima ulogu u ekosistemu. Kada ih izgubimo, gubimo i ravnotežu. Latinska Amerika i Karibi, na primer, izgubili su čak 94% svoje biološke raznolikosti od 1970. godine, što znači da su čitavi ekosistemi sada na ivici opstanka. Bez njih, priroda postaje krhka i manje otporna na promene koje tek dolaze.

Ne moramo svi biti biolozi da bismo pomogli. Ponekad su male promene dovoljne - da zasadimo biljke koje hrane pčele, da ne koristimo otrove za „štetočine“. I, naravno, da se češće opredeljujemo za biljne obroke, jer upravo smanjenjem potražnje za proizvodima životinjskog porekla direktno smanjujemo pritisak na šume, vode i zemljište.