Muke sa tradicijom: Da li i vi provodite praznike jedući hranu koju uopšte ne volite?

Iz mladosti dobro pamtim svoju agoniju sa hranom tokom praznika. Mama se svojski trudila da na stolu za ove prilike bude sve ono što se podrazumeva kao obavezno. Iako je bila solidna kuvarica, ja sam imala muke da preživim ove svečane dane, uglavnom zbog mesnog dela trpeze. Prasetina ispečena u rerni me je užasavala, a imala je nezgodan običaj da se danima nakon praznika vucara po frižideru. Za Božić je mama uvek spremala ćurku, od koje pamtim samo suvonjave i bezukusne komade mesa koje sam jela bukvalno „na silu“ da se ona ne uvredi. A kruna praznika je uvek bila da se skupe svi ti ostaci mesa i stave u zloglasni podvarak. Kuku i upomoć - kiseli kupus i neželjeni masni ostaci mesa plus svinjska mast, pa sve zapečeno. Jedina uspomena na to jelo su mi jeziva težinu u stomaku, gorušica i napadi mučnine.

Kada je od sredine 80-ih, a naročito 90-ih vaskrsao običaj proslave porodične slave među Srbima, kao i ostali bila sam osuđena da obilazim ove događaje. Sa užasavanjem se sećam pojedinih slava, gde sam bila primorana da u sebe nevoljno stavim previše hrane, a sve kako se domaćini ne bi uvredili. I nikada mi nije bila jasna ta megalomanija kod pripreme slave, jer za neke ambiciozne domaćine bukvalno nisam bila sigurna da li im je namera da ugoste ili ubiju svoje goste. Godinama sam iznalazila razne načine da mnoge slave eskiviram, ali je ovim mojim problemima pre 5 godina konačno došao kraj.

Foto: Profimedia

Naime, prelazak u vegane je izgleda jedini izlaz iz ove praznične agonije sa gomilama neželjene hrane. Sada kao vegan kraj praznične trpeze niko me ne nutka sa bezbroj jela, ne gleda me popreko ako nisam probala ovo ili ono, a uz to mi se i zahvaljuje kad navalim na jedino jelo od povrća na stolu koje većina neće ni da pogleda. Divota!

Kada sam ovo svoje iskustvo jednom podelila sa nekoliko drugarica, nisam ni slutila da će i njima biti od koristi iako nisu veganke. Tako mi je jedna od njih nedavno ispričala kako je našla dobar način da kulturno eskivira nutkanje tortama na poslu, zbog rođendana ili drugih prilika za čašćavanje. Kaže: „Ti si mi dala ideju. Sada kad god me neko ponudi tortom ja lepo kažem da sam vegan i niko me više ne gnjavi i ne nudi.“

Amerikanci godinama spremaju ćurke za Dan Zahvalnosti, a većina ih ne voli…

Četvrti četvrtak u novembu u Americi je rezervisan za omiljeni praznik „Thanksgiving“ ili Dan Zahvalnosti. On je postao sinonim za bogatu trpezu na kojoj se nalazi više tradicionalnih jela, a u centru je uvek pečena ćurka. I to ne bilo kakva, već džinovska ćurka. Kao uostalom i sve druge stvari u Americi, i ćurke su veće nego bilo gde drugde na svetu, jer se živina selektivno uzgaja tako da ima što veće grudi, a samim tim i više mesa. Ispeći ovakve mutante teške 5-10 kila u rerni je skoro pa nemoguća misija, sa kojom se milioni Amerikanaca suočavaju svake godine u ovo vreme.

Foto: Tanjug/AP

Ali, tradicija je tradicija, pa u ime toga svake godine uoči Dana Zahvalnosti u Americi život izgubi preko 40.000.000 ćuraka. Ironija svega je da je nedavna anketa među stanovništvom Amerike pokazala da se više od trećine ispitanika na pitanje koje im je najmanje omiljeno jelo za Dan Zahvalnosti, izjasnilo da je to upravo – pečena ćurka. I ne samo da veliki broj Amerikanaca ne voli pečenu ćuretinu, već nisu sigurni ni odakle uopšte potiče ova tradicija. Naime, izgleda da ti čuveni „hodočasnici iz Plimuta“, ili prvi američki doseljenici, jesu organizovali nekakva okupljanja zahvalnosti oko jesenje žetve ili tako nešto, ali ćurke se nigde ne pominju. Čini se da je tek nekoliko vekova kasnije, u cilju homogenizacije američke nacije neko dodao tradiciju Dana Zahvalnosti u udžbenike. A kako su se tu umešale ćurke? Pa, izgleda da su u to vreme bile najjeftinije i najdostupnije meso.

Nove tradicije se rađaju, a mogle bi postepeno i da zamene stare

Ipak, izvestan broj Amerikanaca je počeo za Dan Zahvalnosti da upražnjava novu tradiciju. Naime, mnogi uviđaju besmisao ubijanja tolikog broja ćurki radi jednog obroka, od koga ostaje brdo ostataka koji se često i bacaju. Osim toga, društvene mreže su doprinele da se raširi svest o tome koliko su ćurke inteligentne i nežne životinje, koje ničim ne zaslužuju surovi tretman. Neki shvataju i koliko je nelogično da praznik koji treba da odiše ljubavlju i izražavanjem zahvalnosti u krugu porodice, obeležavaju obrokom koji u osnovi ima surovost.

Zato je sve više pristalica nove tradicije – spašavanja ćurki za Dan Zahvalnosti. Oni uoči ovog praznika umesto kupovine mrtve ćurke, daju dobrovoljne priloge za prihvatilišta koja pomoću tog novca spašavaju ćurke od klanice. Čak i političari koketiraju sa ovim novim trendom, pa čak i predsednik Amerike i mnogi guverneri uoči Dana Zahvalnosti organizuju ceremonije na kojima jednoj srećnoj ćurki dodele i zvanično pomilovanje. Nažalost, većina ljudi još uvek ne shvata ozbiljno ove nove ideje, a ponekad njihove promotere čak i izvrgavaju ruglu.

Tako sam ovih dana naišla na snimak od pre nekoliko godina sa gostovanja poznatog glumca Džesa Ajzenberga („Društvena mreža“, „Zombilend“,…) u jednom šou programu na američkoj televiziji. Glumac je podelio priču o tome kako njegova porodica proslavlja Dan Zahvalnosti bez pečene ćurke, odnosno na veganski način i da ovu svoju tradiciju umesto „Thanksgiving“ zovu „Thanksliving“ (living – živeti). Objasnio je da umesto kupovine mrtve ćurke daju prilog za spasavanje ćurki, a da se umesto ove ptice na porodičnoj trpezi nađe - tofu. Ovo je izazvalo salve smeha i od strane voditelja, ali i publike.

Još jedan novi i simpatičan običaj koji se pojavio pre nekoliko godina u Americi, a upražnjava se uoči ili posle Dana Zahvalnosti, dobio je naziv „Friendsgiving“. Izgleda da je inspiracija došla od popularne serije „Friends“(Prijatelji), a ovaj novi običaj koji će možda prerasti i u tradiciju, podrazumeva okupljanje većeg broja prijatelja uz trpezu i razne zabavne igre. Poenta je da se sve deli, pa svi moraju i da doprinesu donoseći različita jela na jednu zajedničku trpezu, a glavni cilj je negovanje zajedništva i prijateljstava.

Nesumnjiva je povezanosti slavlja i bogate trpeze, ali je naročito danas, sa već 8 milijardi ljudi na planeti (koji svi nešto slave), više nego ikada ranije važno da razmišljamo o posledicama svojih izbora kada je hrana u pitanju, a naročito preterivanje u njoj. Iako samo pojedinci, svi imamo uticaj. Ako ništa drugo, bar na članove porodice, prijatelje i poznanike.