Da li nas verovanje da manjak vežbanja dovodi do problema gojaznosti čini još debljim?
Najčešća objašnjenja za uzrok epidemije gojaznosti koje uglavnom forsira industrija hrane su nedostatak fizičke aktivnosti, kao i snage volje da se odupremo iskušenjima. Da li su ova objašnjenja samo netačna, ili mogu aktivno da doprinesu pogoršanju problema?
Za poslednjih sto godina gojaznost u ljudskoj populaciji se udesetostručila, od 1 u 30 do 1 od 3-oje ljudi. Interesantno je, međutim, da to nije bilo postepeno povećanje, već početkom 80-ih dolazi do naglog rasta broja gojaznih u razvijenim zemljama. Pošto se ovo desilo simultano u celom industrijalizovanom svetu, sumnja se na zajednički uzrok.
Industrija hrane za problem okrivljuje neaktivnost. Oni tvrde da kada bi svi potrošači vežbali, gojaznost ne bi postojala. Potrošili su milione dolara da u očima potrošača umanje ulogu ishrane u epidemiji gojaznosti. Koliko je ta taktika raširena govori i to da za nju u marketinškim krugovima postoji čak i izraz – „leanwashing“ (lean – mršav, washing – oprati). Ovaj izraz opisuje kompanije koje se trude da se pozicioniraju kao neko ko pokušava da reši epidemiju gojaznosti, a zapravo joj direktno doprinose.
Godinama se vodi debata u stručnim krugovima oko toga da li fizička aktivnost ima bilo kakvu ulogu u epidemiji gojaznosti. Naučni radovi govore o tome da je globalni porast kalorijskog unosa po osobi sasvim dovoljan da objasni enorman porast broja gojaznih. Štaviše, tokom poslednjih 20-ak godina fizička aktivnost i u Evropi i u Americi je ipak porasla, ali problem gojaznosti se ne smanjuje, naprotiv.
Verovanje u svemoć fizičke aktivnosti na očuvanje linije je samo zabluda ili dovodi ljude u opasnost da postanu gojazni?
Lične teorije o gojaznosti izgleda da imaju značajan uticaj na našu težinu. Psiholozi su pokazali da su oni koji veruju da nedovoljno vežbanja uzrokuje gojaznost imaju veću šansu da budu gojazni od onih koji za gojaznost krive lošu ishranu. Istraživači su slučajnim izborom podelili učesnike na dve grupe. Jednoj su dali da čitaju članak o istraživanju koje govori da je fizička neaktivnost kriva za gojaznost, a drugoj grupi članak koji za to krivi lošu ishranu. Svi su naknadno posluženi čokoladom i slatkišima. Posmatranjem učesnika utvrđeno je da su oni koji su informisani da je nedostatak vežbanja uzrok gojaznosti pojeli znatno više slatkiša od onih koji su čitali o lošoj ishrani kao uzroku.
Uobičajeno medicinsko gledanje na gojaznost je da se ona događa kada ljudi jedu previše, odnosno izađu iz energetskog balansa. Međutim, naš nagon da se natrpavamo hranom je vrlo selektivan. Niko se neće prejedati šargarepom ili zelenom salatom. Umesto toga, mi imamo urođene i prirodne preferencije prema slatkoj, skrobastoj i masnoj hrani, jer je to hrana u kojoj je skoncentrisano najviše kalorija.
Koje vrste hrane naš mozak preferira i zašto?
Ove preferencije su naše pretke koji su se bavili sakupljanjem i lovom, činili efikasnijim u izboru plodova koji će im doneti najviše kalorija uz najmanji utrošak energije. Ispitivanja preferencija kod male dece do 4 godine su takođe potvrdila sklonost ka hrani sa većom kalorijskom gustinom. Oni preferiraju banane u odnosu na bobičasto voće, šargarepu u odnosu na krastavac, ali da li je to samo naklonost ka slatkom? Izgleda da ne, jer su takođe između krompira i breskvi birali krompir, a između boranije i dinje – boraniju. Izgleda da ipak imamo urođeni nagon da pri unosu hrane maksimiziramo broj kalorija.
Istraživači su, međutim, došli do zaključka da ova naša sposobnost da pravimo razliku između namirnica po kalorijskoj gustini funkcioniše samo do određene granice. Banane su otprilike na vrhu te skale sa oko 900 kcal po kg. Nadalje, dakle preko 1000 kcal po kg, kao da se gubi naša prirodna sposobnost za pravljenje razlike i pravilnu detekciju kalorijske gustine. Kada zađemo u teritoriju slanine, sira i čokolade, koje mogu da imaju više hiljada kalorija po kilogramu, postajemo ,bespomoćni da na prirodan način osetimo kalorijske razlike. Nije ni čudo, jer su ove vrste hrane nepoznate našem „praistorijskom“ delu mozga.
Kako industrija hrane okreće naše biološke preferencije hrane u svoju korist?
Upravo ovu našu biološku ranjivost iskorišćava industrija hrane prerađujući biljne kulture u čiste kalorije – šećer, ulje i belo brašno. Uklanjanjem vlakana i rafinisanjem namirnica, industrija nas sprečava da konzumiramo tačno onoliko koliko nam treba, jer naš organizam nije u stanju da to prepozna.
Kalorije u industrijskoj proizvodnji hrane su koncentrovane na sličan način kao kod proizvodnje opijuma ili kokaina – koncentrovanjem, kristalizacijom, destilacijom i ekstrakcijom. I nije samo postupak proizvodnje sličan. Naime, izgleda da rafinisana industrijska hrana u našem mozgu može da aktivira iste mehanizme nagrađivanja kao opijati. Pokazano je na pr. da ako ljude zavisne od hrane stavite na skener i pokažete im slike čokoladnog sladoleda, aktiviraće im se isti delovi mozga kao kod kokainskih zavisnika kada im pokažete nekoga ko puši krek.
Kada su pitali ljude da ocene različite vrste hrane po tome koliko im aktiviraju želju i dovode do potencijalnog gubitka kontrole, većinom su označili iste grupe namirnica – rafinisanu hranu – peciva, grickalice i slatkiše, kao i sir i meso. A koje su vrste hrane pokazale najmanje problematične u smislu prejedanja? Voće i povrće. Kalorijska gustina je izgleda glavni razlog zašto ljudi ne ustaju noću da bi u potaji navalili na brokoli.
I u svetu prirode možemo videti da životinje ne postaju debele jedući hranu za koju su prirodno predodređene. Kada se pojavio jedan izveštaj o grupi primata koja je postala gojazna, naučnici su bili zaintrigirani, da bi na kraju otkrili da je ta grupa babuna pronašla kontejnere sa otpacima hrane iza jednog turističkog objekta. Ove životinje koje su se hranile ljudskim đubretom su bile 50% deblje od svojih rođaka na prirodnoj hrani.
Na sličan način i mi ljudi postajemo gojazni kada se hranimo „đubretom“ (nečim što za nas nije prirodna hrana). Naime, milionima godina pre nego što su naši preci i naučili da love, naša biologija je evoluirala na ishrani lišćem, korenjem, voćem, semenkama i orašastim plodovima. Možda bi u smanjenju gojaznosti najviše moglo da pomogne kada bi se vratili bliže korenima, a prestali da jedemo ono što je za naš mozak izgleda ipak samo „đubre“.
Povezane vesti
Umesto smanjenja, pogoršali epidemiju gojaznosti: Nepoznata strana zaslađivača bez kalorija
Nova studija raspršila zablude: Pećinski ljudi su izgleda ipak većinski jeli biljnu hranu
Važnost unosa gvožđa: Šta je istina, a šta zabluda, u koju nažalost većina veruje
Šokantno: Rezultati autopsija pokazali prisustvo ateroskleroze već kod mlađih tinejdžera
Plantbased.rs Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
