Novi uznemirujući fast food trend: Da li biste probali giros od hobotnice?

Skoro svakog meseca, u svetu hrane iznikne po neki „novi trend“ kojim svi počnu opsesivno da se bave – nešto neobično, egzotično i dovoljno „instagramično“ da izazove pažnju na društvenim mrežama. Najnovija fast food opsesija? „Kebab od hobotnice“ (ili giros). Da, dobro ste pročitali. Neko je uzeo to neverovatno inteligentno i fascinantno morsko biće i pomislio: Hajde da ga nabodemo na štap i proglasimo to – inovacijom u svetu hrane.

Ono što je neke uznemirilo je i način na koji su čak i neke ugledne medijske publikacije, poput na primer „Times“ magazina, olako odbacile etičku zabrinutost dela javnosti kao „ma to su samo oni koje je dirnuo Netflix-ov dokumentarac“. Kao da briga o hobotnicama počinje i završava sa filmom „My octopus techer“ (Hobotnica moj učitelj), a ne zahvaljujući decenijama ozbiljnih naučnih istraživanja ovih neverovatnih morskih stvorenja.

Preporučujemo

Naime, u delu sveta, uključujući i Veliku Britaniju, zakon priznaje hobotnice kao životinje koje su u stanju da osećaju – bol, emocije, kao i da koriste inteligenciju i memoriju za rešavanje problema, pa čak i upotrebu alata. Čini mi se ipak da ne moramo biti pomorski biolozi da bi se osetili neprijatno pred prizorom ovako kompleksnih stvorenja nabodenih na štap i brendiranih kao „ulična hrana koju morate probati“.

A zašto se nekima od nas ideja da ispresujemo njihova meka tela i pretvorimo ih u meso za kebab (giros) na štapu čini neprihvatljivom? I mislim da razlog nije samo to što je prizor šokantan (pogledajte samo te slike). Ne, mislim da nelagodnost potiče od toga što on otkriva nešto vrlo neprijatno o nama – ljudima.

Naša nezajažljiva i neprestana glad za – novim stvarima i iskustvima

Postali smo zavisni od novotarija. Novi restorani. Novi ukusi. Nova estetika hrane. Hrana se pretvara u - jestivu zabavu. I negde u vrtlogu potrage za novim, kao da smo izgubili sposobnost da zastanemo makar na tren i zapitamo se: „Da li nam je ovo zaista potrebno?“ Ili prosto grabimo i konzumiramo samo da bi konzumirali – prikupljali nove ukuse i vrste hrane kao trofeje?

Iskreno, jurcanje za „foodie“ trendovima sve manje mi liči na radoznalost, a sve više na – potragu očajnika. Potreba da pobegnemo od dosade, da stalno stimulišemo sebe, da dokažemo nešto – čak i kada je cena za to da se jedan veličanstven život (hobotnice inače imaju 9 mozgova i 3 srca) iščupa iz okeana i pretvori u još jedan „šokantni naslov“ koji će privući pažnju u medijima.

A čega smo to mi zapravo gladni?

Ako smo zbog ovog najnovijeg trenda u stanju da ignorišemo činjenice o inteligenciji i patnji čak i veličanstvenih hobotnica, onda možda problem i nije u samom trendu – već u našim vrednostima. Naime, u nekom trenutku se moramo zapitati:

• Zašto stalno želimo više – više ukusa, više novih iskustava, više neobičnih i ekstremnih stvari?
• Zašto su „inovacije“ u hrani sve češće okrenute prelasku granica umesto da idu u pravcu podsticanja dobrobiti i ljudi i životinja na planeti?
• Kako bi svet izgledao kada bi tragali za smislom uporno kao što jurimo razne novotarije?

Nema sumnje da živimo u svetu gde se ljudi sve više osećaju prazno, anksiozno, previše stimulisano i odvojeno od sveta u kome žive. I umesto da usporimo, da se zaista povežemo sa svetom oko sebe, nalazeći ispunjenje u onome što stvarno donosi dobrobit – odnosima sa drugima, životu sa svrhom, kreativnošću, bliskim dodirom sa prirodom – mi umesto toga grabimo tanjir sa novom „trendi“ hranom.

Međutim, nijedna hrana ili trend neće popuniti tu prazninu. Može nam skrenuti pažnju, doneti nam trenutno uzbuđenje ili šok – ali to osećanje jako brzo bledi.

Vreme je da se preispitamo – šta nam ovakve novotarije u hrani donose i od čega zapravo bežimo?

Pojava trenda „kebaba (girosa) od hobotnice“ nije samo fenomen vezan za hranu. Više mi se čini kao odraz naše trenutne kulture. Zato bi pre nego što se uhvatimo za još neki novi food trend možda trebalo da se zapitamo: Šta na taj način zapravo žrtvujemo – i od čega bežimo? Postoji toliko prostora za istraživanje bogatstva plant based kulinarstva, raskoši biljnih ukusa, kreativnosti i tradicije, bez potreba da naudimo neobičnim, radoznalim i inteligentnim stvorenjima koja samo – žele da žive.

Glasam za novi food trend koji nije vezan za to da jedemo nešto novo. Već naprotiv – da konzumiramo manje. A umesto toga – da mislimo više i da cenimo život – a ne samo nove trendove. Nagađam da bi, praveći ovaj izbor, otkrili šta je ono za čime zaista žudimo – značaj i svrha, a ne besmislen nezajažljivi apetit.