Skrivena cena mesa na tanjiru: Ovi ljudi su žrtve sistema gde je važan samo profit

Kada god govorimo o problemima vezanim za masovnu konzumaciju mesa, obično su u fokusu životinje, posledice na zagađenje okoline i klimatske promene ili potencijalna ugroženost zdravlja zbog preteranog unosa. Međutim, postoji još jedna strana mesne industrije, i to izuzetno uznemirujuća, o kojoj se skoro nikad ne govori – o ljudima koji rade u klanicama. Ovi radnici, koji rade svakodnevno daleko od očiju i ušiju javnosti, takođe trpe posledice – kako na fizičkom, tako i na psihičkom planu. Pa ipak, njihova patnja za većinu potrošača proizvoda mesne industrije ostaje - nevidiljiva.

Posao koji retko ko želi, a koji su mnogi prisiljeni da rade

Rad u klanici je mukotrpan, opasan za radnike i ostavlja duboke emotivne i psihološke ožiljke. Mesna industrija se u velikoj meri oslanja na ljude koji su socijalno ugroženi, odnosno ne mogu da biraju posao. Iz tog razloga se klanice i mesna postrojenja najčešće i podižu u ekonomski ugroženim ruralnim oblastima.

A posao radnika u klanici je fizički zahtevan – stoji se na proizvodnim linijama satima, radeći repetitivno iste mehaničke operacije stotinama, pa i hiljadama puta dnevno – ubijanje, sečenje, skidanje mesa sa kostiju, itd… Glad industrije za profitom ogleda se u stalnom ubrzavanju proizvodne linije, bez obaziranja na povećanje opasnosti po radnike. Zato su povrede u mesnoj industriji vrlo uobičajene i česte: amputacije, duboke posekotine, prelomi, kao i bolna i upalna stanja uzrokovana beskonačnim ponavljanjem istih pokreta.

Pa ipak, ono što ovakav rad učini ljudskoj psihi je još i gore…

Emocionalna i psihološka trauma

Zamislite – da morate da ubijete stotine životinja svakoga dana – da svedočite njihovom paničnom strahu, borbi za život, da stojite u njihovoj krvi. Vremenom, mnogi od radnika u klanicama pribegavaju emotivnom zatvaranju, dok neki od njih čak razviju poremećaj sličan PTSD-u (post traumatski stres sindrom). Psiholozi imaju čak i stručni termin za ovo stanje – traumatični stres počinioca nasilja. To je stanje u kome trauma nastaje ne samo zbog toga što je neko video nasilje, već zbog toga što je u njemu učestvovao.

Neki od radnika u klanicama pokušavaju da se izbore sa ovim teški psihološkim izazovima tako što pribegavaju upotrebi, alkohola, sedativa i droga, ili se potpuno emotivno distanciraju od svakodnevice. Ostali žive sa osećajem krivice i kajanja. Mnogi doživljavaju ponavljajuće noćne more. Pokušaj da se emotivno distanciraju na poslu često se prenosi i na privatne živote – pa imaju osećaj otupelosti, odvojenosti od sebe i drugih, pa čak i osećaj besa.

Rad u klanicama preslikan u uznemirujuće statistike i trendove

Po istraživanjima, ovo su na pr. godišnji podaci prikupljeni u američkoj mesnoj industriji:

• Stopa povreda – 2 x veća od nacionalnog proseka
• Amputacije na radu – više od 17 slučajeva mesečno u Americi
• Povrede uzrokovane ponavljajućim pokretima – jedna od najviših stopa od svih industrija
• PTSD simptomi – uobičajeni, čak i među radnicima koji nisu na liniji gde se ubija
• Upotreba alkohola, droga i sedativa – vrlo raširena među radnicima u klanicama
• Nasilje u porodici i nasilni zločini – značajno češće u mestima gde postoje klanice
• Samoubistva – ne zavode se statistički, ali su zabeleženi od strane boraca za prava radnika i aktivista.

Sistem stvoren da eksploatiše daleko od očiju potrošača

Mesna industrija se ne obazire na posledice po ljude, ali je organizovana tako da ove probleme drži daleko od očiju javnosti. Naime, znamo da su klanice uvek smeštene daleko izvan našeg videokruga. Tako potrošači vide samo čiste, u foliju zapakovane komade mesa u supermarketima. Čak i jezik koji se koristi oko mesa (svinjetina, govedina, slaninica) – prikriva surovu realnost ubijanja životinja. I mali je broj ljudi koji se ikada zapita - ko to tačno obavlja ovo ubijanje – i po kojoj ceni…

Radnici u ovoj industriji se često boje da o svojim problemima javno govore. Naime, u mnogim zemljama mesna industrija vrlo rado zapošljava izbeglice, pa i ljude bez legalnog statusa, znajući da takvi neće smeti da se žale. Zaštita prava radnika je slaba, a inspekcije u klanicama su minimalne. Radnici ne ostaju dugo u industriji i ona ih tretira kao zamenljivu robu.

Kako mi možemo da pomognemo…

Kada biramo da jedemo hranu pretežno biljnog porekla, ne doprinosimo samo boljitku životinja, okoline i planete – to je istovremeno i iskazivanje stava protiv industrije koja eksploatiše i ljude. Svako smanjenje potražnje za mesom znači i – manje radnika primoranih da rade jeziv posao u klanicama. Svaki plant based obrok (jelo bez mesa) koji izaberemo je naše odbijanje da učestvujemo u krugu patnje, gde ima i ljudskih žrtava.

Prava promena u društvu počinje kada smo spremni da se suočimo sa neprijatnom istinom i da – uradimo nešto povodom toga. Zato, obratite pažnju kada sledeći put u supermarketu vidite pakovanja mesa – i prisetite se ko stoji iza njega. Jer, da bi vi mogli da ga kupite, neko je morao da pogleda preplašenu životinju u oči i da joj oduzme život. Vi ćete možda platiti proizvod na kasi, ali je neko drugi radeći u klanici za njega sigurno već platio emotivnu i psihološku, a možda i fizičku cenu.