Ništa prodavnica, ovaj čovek sam proizvodi svu hranu: Koliko zemlje i rada je potrebno?

Alik Pelman nikada ne kupuje hranu, jer za tim nema potrebe. Ovaj Izraelac na svojoj maloj farmi odgaja sve kulture koje su mu neophodne da podmiri sve svoje nutritivne potrebe. I sve to uspeva da uzgaji na samo 750 m2 (7.5 ari). Štaviše, Alik tvrdi da za održavanje svoje male farme utroši u proseku svega 8 radnih sati mesečno. Pelman je svojevremeno kupio 20 ari placa zemlje u zapadnoj Galileji u Izraelu, gde živi potpuno samoodrživo od 2013. godine. Projektovao je svoju farmu tako da može da podmiri njegove godišnje nutritivne potrebe sa minimumom neophodne površine i minimalnim negativnim uticajem na okolinu. Predvideo je i da održavanje farme ne sme da zahteva previše vremena i truda, odnosno da treba da mu omogući da nastavi normalno da upražnjava moderan stil života, uključujući tu i posao profesora sa punim radnim vremenom, kao i dovoljno slobodnog vremena.

Pre nego što je kupio zemljište za farmu Pelman je proveo godinu dana radeći svakoga dana na jednoj većoj komercijalnoj farmi organskog povrća u Izraelu. Tu je stekao praktična znanja i iskustvo, a teoretsko znanje proučavajući stručnu literaturu u večernjim satima. Na osnovu prikupljenog znanja, rešio je da pre kupovine zemlje prvo isprojektuje i izračuna kolika mu je površina potrebna za njegov projekat samoodržive farme.

Da bi mimimizirao veličinu farme morao je da pređe na plant based ishranu

Upitan u razgovoru za dokumentarac na Youtube-u kako to da ne gaji životinje, Pelman je uz osmeh prokomentarisao da bi mu u tom slučaju trebalo 10 puta više zemlje. Što je logično, jer bi u tom slučaju morao da gaji i hranu za svoju hranu! Odlukom da odustane od gajenja životinja Pelman je minimizirao neophodno zemljište, ali i količinu vode koja mu je potrebna, kao i emisije gasova staklene bašte sa svoje farme.

U cilju što manje potrošnje vode Alik je odabrao kulture koje daju najveći prinos nutrijenata, a zahtevaju najmanje vode. Pri tom se odlučio za lokalne sorte koje ne zahtevaju primenu hemijskih sredstava. Kao žitaricu je odabrao pšenicu, a kao mahunarku koja će mu dati i najviše proteina odlučio se za favu (nešto između pasulja i leblebije). Uz to je posadio i 4 drveta masline, 1 drvo rogača i 140 m2 povrtnjaka sa oko 40 vrsta povrća (sezonski – 25 vrsta u zimskoj sezoni i 15 vrsta u letnjoj sezoni).

Za đubrenje isključivo koristi kompost, bez veštačkih đubriva. Da bi unapredio sastav tla, kao i otpornost biljnih kultura Pelman koristi praksu rotacije glavnih kultura (pšenice i fave) na svake 2 godine. Kaže da je to korisno, jer je fava odlična kultura za vezivanje azota u zemljištu. Na sličan način rotira i biljke u svom povrtnjaku. Pri radu koristi isključivo manuelni rad uz pomoć ručnih alatki, a traktor mu priskače u pomoć svega 2 sata godišnje.

Izračunao je količine koje treba da zasadi na osnovu svojih godišnjih nutritivnih potreba

Profesor Alik je izračunao raspodelu makronutrijenata na osnovu procene o dnevnim kalorijskim potrebama od 2000 kcal. U okviru njih predvideo je 50% za ugljene hidrate, 30% za masti i 20% za proteine. Ove procente je preračunao u neophodan godišnji prinos po svakoj kulturi, na osnovu čega je zatim procenio potrebnu veličinu obradivog zemljišta. Po njegovim proračunima cela operacija je zahtevala 740 m2. Deo farme na kome su zasađene sve biljne kulture se sastoji od 200 m2 pod pšenicom, 350 m2 sa zasađenom favom, 140 m2 povrtnjaka, 45 m2 za 4 stabla masline i 5 m2 za jedno stablo rogača.

Upitan kako koristi svoje prinose u ishrani, Pulman je objasnio da pšenicu koristi da pripremi hleb (kaže da mu treba pšenice sa oko 2 m2 površine za jedan veći hleb) ili neki kolač, a da koristi pšenicu i kao celu žitaricu pretvarajući je u bulgur, koji dalje upotrebljava u jelima. Mahunarku favu upotrebljava na mnoge načine, praveći od nje humus, falafel, ali i razna kuvana jela. Povrće iz bašte koristi sezonski, ali ga i fermentiše za zimnicu.

Alik Pulman kaže da njegov poduhvat koji je prerastao u način života pokazuje da je uobičajena percepcija da je samoodrživost u pogledu hrane neizvodljiva potpuno netačna, bar kada su u pitanju zemlje u kojima se žitarice, mahunarke, ali i uljane kulture mogu lako odgajati. A to je, kaže ovaj profesor, na osnovu podataka FAO (Svetske organizacije za hranu), uglavnom izvodljivo u većini zemalja. Kulture koje predstavljaju okosnicu ishrane su žitarice, kao što su pirinač, pšenica, kukuruz, ovas i proso, pa onda mahunarke – različite vrste pasulja, sočivo, soja, leblebije i na kraju biljne kulture za proizvodnju ulja – suncokret, uljana repica, orašasti plodovi, susam (ali i kukuruz i soja).

Sjajan poduhvat profesora Pulmana pruža dokaz da se koncept nutritivne samoodrživosti može uspešno upražnjavati godinama, i to paralelno sa obavljanjem stalnog posla sa punim radnim vremenom i dovoljno vremena za opuštanje i hobije. Inventivni profesor napominje ipak da mu je za uhodavanje u ovaj novi stil života farmera trebalo izvesno vreme, tako da preporučuje onima koji se odluče na ovakav put da se naoružaju strpljenjem i znanjem tokom nekoliko godina koliko će biti potrebno za uhodavanje farme i adaptaciju na ovaj stil života.