Male tajne Dalekog istoka: Zašto Japanci imaju manje gojaznih čak i od Burkine Faso?

Foto: Tanjug/AP

Po procentu gojaznih vode Kuvajt i SAD sa udelom od skoro 38% u ukupnoj populaciji. Među vodećima su i druge bogate zalivske zemlje, ali i Turska, Novi Zeland, Kanada, Australija, Velika Britanija, kao i mnoge zemlje Južne Amerike (Meksiko, Argentina, Čile). Sa druge strane na dnu lestvice gojaznih država, među 25 sa najmanjim procentom, nalaze se isključivo zemlje Azije i Afrike. To su po pravilu siromašnije zemlje, osim Japana i Južna Koreje. U čemu je tajna malog procenta gojaznih u Japanu i zašto u jednoj od najbogatijih država na svetu (4. najviši GDP) ima manje gojaznih nego u Avganistanu i Burkini Faso?

Kultura „uživanja“ u hrani

Japanska kultura izgleda uključuje i nešto što nikakve političke ili socijalno-ekonomske mere ne mogu da nadomeste – specifičnu kulturu odnosa prema hrani. Nije preterano reći da su u Japanu opsednuti dobrom hranom. Kažu da će Japanci kada se vrate sa odmora umesto o tome šta su videli, najviše pričati o tome šta su jeli. Gledajući nedavno popularni rijaliti šou program na Netflix-u „Love is blind – Japan“, primetila sam još jednu zanimljivu stvar vezanu za Japance, a to je da svi znaju da kuvaju - i žene i muškarci, i mlađi i stariji. I ne samo da znaju da kuvaju, već jako vode računa o kvalitetu namirnica i sastojaka koje koriste.

U Japanu se ukus za hranu formira već u ranom uzrastu. Jedna mlada majka Britanka, na privremenom radu u Japanu, izrazila je na Internetu svoje iznenađenje razvnovrsnošću ishrane dece u vrtiću. Naime, ustanova u koju ide njena ćerka joj je dostavila listu namirnica koje koriste u pripremi hrane za decu, na kojoj je bilo preko 40 različitih vrsta voća i povrća, kao i veliki broj vrsta ribe i algi. Priznala je da joj je ceo spisak najviše ličio na listu nabavke nekog skupog restorana sa Mišelin-ovim zvezdicama.

Ne samo u vrtićima, već i u većini osnovnih i srednjih škola u Japanu se školski obroci spremaju na licu mesta i uz korišćenje svežih i većinom lokalnih sastojaka. Verovatno i zato u Japanu ne postoji u toj meri izražena veza između socijalno-ekonomskog statusa i gojaznosti kao u zapadnim zemljama.

Nije stvar samo u tome šta se jede, već i kako se jede…

Japanci izgleda nisu specifični samo po tome šta jedu, već i kako jedu. Tradicionalno, obrok se u Japanu sastoji od činije pirinča, činije supe, grilovane ribe i više priloga („sozai“), koje uglavnom čine različita jela od povrća, mahunarki i algi. Ovi prilozi su obično na stolu centralno pozicionirani, tako da svi mogu da probaju sva ponuđena jela. Deca se od malih nogu podstiču da sve moraju da probaju, učeći ih na taj način da vode računa o tome šta jedu i da biraju nutritivno izbalansirane obroke. Takođe, u Japanu se od ranog uzrasta saznaje da treba jesti do momenta kada ste 80% puni, nikako preko toga. Još jedna dobra navika koja se uči je da, kada jedu kod kuće, Japanci retko konzumiraju gazirana pića, već uglavnom koriste nezaslađen čaj i vodu.

I nemojte misliti da Japanci, kao i svi drugi ljudi na svetu, ne vole brzu hranu. Međutim, ono što se primećuje u lancima brze hrane u Japanu je to da su porcije manje, što otežava preterivanje u količini. U Japanu zapravo postoji snažan kulturološki pritisak okoline da brzu hranu treba jesti umereno i retko, i isključivo kao dodatak, a ne zamenu za nutritivno balansiranu ishranu. Poznato je da Japanci mnogo vode računa o tome šta okolina misli, pa samim tim se teže i odlučuju da krše društvene tabuee oko hrane. Jedan od takvih tabua u Japanu je na pr. da hodate ulicom i jedete i još, nedaj bože, recimo kesicu čipsa ili parče pice. Većina Japanaca bi se osećala izuzetno neprijatno da ih drugi vide da jedu na taj način.

Država i društvo aktivno podstiču fizičku aktivnost i brigu o višku kilograma

Još jedan razlog zašto su prosečni ljudi u Japanu više fit nego zapadnjaci je količina dnevne fizičke aktivnosti. Prosto rečeno, stanovnici Japana svih uzrasta se mnogo kreću. Za većinu učenika osnovnih škola je uobičajeno da peške dolaze u školu, što se često produžava i na srednjoškolski uzrast. Većina đaka je uključena u aktivnosti školskih sportskih klubova i međusobnih takmičenja za koja se ozbiljno pripremaju.

Odrasli u Japanu umesto nedeljnog odlaska kolima u veliku kupovinu u supermarketu, preferiraju da svakodnevno odštetaju ili biciklom obiđu više manjih radnji u komšiluku, kupujući samo ono što im je dnevno potrebno za pripremu hrane.

Čak se i japanska država bavi time da stanovništvo zadrži zdravu telesnu težinu. Ovo je vrlo logično, jer gojaznost dovodi do mnogih bolesti, a to košta državu dvostruko – kroz troškove lečenja, ali i kroz izgubljenu produktivnost kompanija čiji zaposleni češće odsustvuju s posla (stvar skoro pa nezamisliva u Japanu koji gaji pravu radoholičarsku kulturu).

Kompanije u Japanu imaju od strane države uvedenu obavezu da svojim zaposlenima obezbede godišnji sistematski zdravstveni pregled. Svaki značajniji porast broja kilograma na ovim pregledima, biće alarm za zaposlenog da se odmah konsultuje sa doktorom kako da taj „problem“ reši. 2008. godine je, nakon izveštaja o blagom porastu gojaznosti u Japanu, vlada je odmah donela uredbu da će kompanije koje do 2012. ne budu smanjile broj zaposlenih sa metaboličkim sindromom za 10% biti kažnjene od strane države.

Mislim da bi i mi u Srbiji urgentno trebalo da se pozabavimo navikama stanovništva u ishrani i uradimo nešto povodom toga. Sudeći samo po gastronomskoj ponudi ugostiteljskih objekata i fast food-ova, kao i po sadržajima koji se forsiraju na društvenim mrežama, kultura ishrane kod nas se iz godine u godinu srozava – hrana koja se većinski preferira je vrlo jednolična, uglavnom nezdrava i uvek preobilna. A posle se pitamo zašto smo sve gojazniji…