Jedan italijanski ribar i grad Njujork na istom zadatku: Kako spasiti morski svet

Okeani su dugo bili simbol obilja – ogromni, misteriozni i puni života. Ipak, poslednjih decenija ispod površine se pomalja ozbiljna kriza. Preterano izlovljavanje ribe alarmantno devastira život u morima i okeanima, remeteći ravnotežu delikatnih ekosistema. Ako su prašume Amazona zelena pluća planete, onda su okeani svakako njeno – plavo srce. Naime, zdravi okeani ključni su za dobrobit naše planete, kao motor koji pokreće klimu, najveći ugljenični upijač, ali i kritično važan izvor hrane i prihoda za mnoge pomorske regione.

Preterano izlovljavanje ribe je dostiglo kritičnu tačku i postalo pretnja i zdravlju okeana i održivosti života u njima. Alarmantni podaci kažu da se na 34% područja riba izlovljava iznad maksimuma, na još 60% izlovljavanje je na maksimumu, a na svega 6% područja trenutno se lovi ispod maksimuma. Kada se pređe granica maksimalnog izlovljavanja ugrožava se biološka reprodukcija ribe i ostalog živog sveta u morima i okeanima. Neka vrlo sumorna predviđanja naučnika idu čak dotle da najavljuju mogućnost da do 2050. godine dobar deo naših vodenih površina može ostati bez ribe. I ako se pitate kako će izgledati život na Zemlji sa mrtvim okeanima, odgovor je - nikako, jer ga neće biti. Naime, moramo biti svesni da samo živi okeani znače i život na celoj planeti.

Jedan ribar protiv ilegalne ribarske mašinerije

Na sreću, ne stoje svi ipak skrštenih ruku dok se mora i okeani sistematski uništavaju. Tako je jedan italijanski ribar rešio je da se posveti neobičnom aktivizmu kako bi spasio život u moru od uništenja. Zašto neobičnom? Pa zato što bi malo ko očekivao da je moguće suprotstaviti se nelegalnom ribolovu moćnim brodovima – trolerima, pomoću – umetničkih dela. Troleri su brodovi za ribolov koji iza sebe vuku ogromne mreže po morskom dnu, uništavajući samo dno, ali i čitave morske ekosisteme i izlovljavajući ogromnu količinu ribe i sporednog ulova.

Paolo Fančuli, 60-godišnji ribar, bori se upravo protiv ovih ilegalnih trolera. Kako? On se udružio sa lokalnim skulptorima uz čiju pomoć je kreirao ogromne mermerne skulpture koje potom spušta u Mediteran. Ove teške skulpture sada sačinjavaju podzemni muzej koji cepa mreže trolerima i tera ih iz ovih voda. A dobra vest je da Paolova ideja daje rezultate! Naime, morska trava i drugi živi svet sa dna mora ponovo je narastao, pa takvo dno sa puno vegetacije privlači i morska stvorenja kao što su jastozi, kornjače i delfini.

Zahvaljujući trudu ovog inventivnog i upornog italijanskog ribara, na dnu Mediterana se sada nalazi već 80 ogromnih statua koje čuvaju morsko dno. A Paolo izgleda nema nameru da stane, već radi na tome da ih doda još. Lokacije ovih podzemnih skulptura su stroga tajna, upravo da ilegalni ribarski brodovi troleri ne bi mogli da ih izbegnu. Inače, ribarenje trolerima u Italii je zabranjeno zakonom upravo zato što nanosi nesagledivu štetu morskim ekosistemima. Međutim, ovu zabranu nije lako sprovesti u delo, jer se ilegalni ribolov obično dešava pod okriljem noći. Izgleda međutim da kreativna rešenja, kao ovo koga se dosetio italijanski ribar, mogu da donesu pozitivnu promenu i nadu za život u našim morima i okeanima.

Stari vagoni postaju novi dom za morska stvorenja

Još jedna priča o kreativnom rešenju za pomoć očuvanju morskog sveta nam je nedavno privukla pažnju. Reč je naime o neobičnom načinu na koji je grad Njujork rešio da podrži očuvanje vrsta u morskim vodama blizu svoje obale. Odlučili su da za to iskoriste – stare i rashodovane vagone podzemne železnice. Kako?

Inspiraciju su im dale olupine brodova na dnu mora za koje je primećeno da vremenom postaju dom za mnoga morska stvorenja. Kako isluženi vagoni podzemne železnice bivaju odbačeni, pretvoreni u staro gvožđe i reciklirani, neko se dosetio da bi mogao da ih upotrebi i kreira nove domove za mnoštvo morskih stvorenja. Tako su organizovali čišćenje preko 2500 rashodovaniih vagona podzemne železnice, iz njih odstranili sedišta i razne materije koje bi mogle da zagade okeane, a zatim ih transportoval velikim baržama i ispustili na dno Atlantika.

Sada na čvrstim površinama ovih vagona na dnu okeana rastu korali, morska vegetacija i pridružuje im se mnoštvo školjki. Kreatori projekta su izračunali da će ovaj poduhvat obezbediti ribljoj populaciji u okolini oko 400 puta više hrane nego peskom prekriveno morsko dno. Rđanje metala i njegovo propadanje ne ugrožava okean, a korali opstaju doprinoseći vitalnosti važnih morskih ekosistema.

Nedostatak svesti o ugroženosti ribe zbog preteranog izlovljavanja

U kojoj meri su ljudi nesvesni koliko je ozbiljno ugrožen morski svet i populacija ribe, mogli smo se uveriti i na jednoj od COP svetskih konferencija o klimi. Naime, to je događaj na kome osim političara prisustvuje i veliki broj organizacija, stručnjaka i aktivista za pitanje klimatskih promena, ali i druga ekološka pitanja. Bilo je zanimljivo videti jednu anketu u kojoj je reporter zaustavljao ove ljude (koji bi trebalo da budu najosvešćeniji po pitanju različitih ekoloških problema) i pitao ih šta misle koji je najbolji način da spasemo ribu. Skoro svi anketirani su kao po komandi odgovarali isto: „Treba da prestanemo da koristimo plastične slamčice.“

Ne znam, valjda im se razmišljajući logikom da plastika u okeanima ugrožava ribu to učinilo kao najbolja ideja. Samo jedna osoba je dala odgovor koji stvarno može da spasi ribu: „Treba da prestanemo da jedemo ribu.“ Ne deluje preterano teško – treba da prestanemo da jedemo ribu (ili bar drastično smanjimo) da bi spasili ribu. Ipak, većini ljudi je izgleda i dalje lakše da misli da će problem nestati ako zamenimo plastične slamčice papirnim. Na svu sreću, bar jedan italijanski ribar misli da to nije dovoljno da spasimo ribu.