Šokantan izveštaj o globalnom rasipanju hrane: Umesto ljudi industrija hrani životinje

Kada pričamo o bacanju hrane, obično zamišljamo ono što završi u kanti: ustajali hleb, povrće koje se pokvarilo, ostaci hrane koje nismo pojeli. Ali postoji nešto što mnogo više utiče na količinu bačene hrane, a ostaje skoro potpuno – nevidljivo. Naime, ne razmišljamo o tome čime se hrane milijarde životinja uzgojenih svake godine na industrijskim farmama. Tako gubimo iz vida milione i milione tona žitarica i soje, koje se svake godine uzgajaju ne za ljude, već za životinje zatvorene u fabrikama mesa, mleka i jaja.

A upravo tu se, po nalazima nedavnog istraživanja dešava – najveće rasipanje hrane na planeti. Izgleda da smo skloni da „zaboravimo“ da bi ista hrana kojom tovimo životinje, mogla da nahrani milijarde ljudi.

Preporučujemo

Novi izveštaj otkriva: Industrijsko stočarstvo rasipa hranu koja bi mogla da nahrani ogroman broj ljudi 

Prema najnovijem izveštaju organizacije „Compassion in World Farming“ (CIWF), pod nazivom „Food Not Feed: How to Stop the World’s Biggest Form of Food Waste“ („Hrana, a ne stočna hrana: Kako zaustaviti najpogubniji oblik bacanja hrane“), kada bismo prestali da hranimo životinje žitaricama i počeli da ih koristimo direktno za ljude:

Drugim rečima, dok milioni gladuju - mi hranimo životinje hranom koja je potpuno pogodna za ljudsku ishranu.

Zašto je hranjenje životinja žitaricama i sojom - ogromno rasipanje hrane?

Pomenuti izveštaj otkriva poražavajuću neefikasnost sistema proizvodnje u industrijama životinjskih proizvoda. Naime, za svakih:

• 100 kalorija žitarica koje životinja pojede - biva „proizvedeno“ samo 3 - 25 kalorija mesa ili mleka
• 100 g proteina iz žitarica - dobijamo samo 5 - 40 g proteina u obliku mesa

To znači da se 60-97% energije iz hrane izgubi pre nego što stigne do - čoveka (potrošača koji konzumira životinjske proizvode). Globalno, industrija uzgoja životinja utroši 766 miliona tona žitarica godišnje - a to je više hrane nego što bacaju sva domaćinstva, restorani i supermarketi zajedno.

A najveći „rasipnici“ su svakako zemlje sa najvećom potrošnjom životinjskih proizvoda. Pa tako:

• Evropska unija - Svake godine 125 miliona tona žitarica odlazi na stočnu hranu - dovoljno da se nahrani 247 miliona ljudi.
• Sjedinjene Države - Dok industrijske farme životinja troše više od 160 miliona tona žita, SAD baca dodatnih 66 miliona tona hrane - dovoljno da se nahrani dodatnih 288 miliona ljudi (broj stanovnika SAD je oko 340 miliona).

A sve to se dešava dok globalna populacija raste, a stotine miliona ljudi nemaju dovoljno hrane.

Dodatna skrivena cena stočne hrane: Ekološka katastrofa

Kada se govori o ceni životinjskih namirnica, osim traćenja resursa ne uzima se u obzir ni skrivena cena – a to je cena štetnih ekoloških posledica industrije životinja. Naime, uzgoj žitarica i soje za industrijske farme zahteva:

• ogroman prostor - što dovodi do krčenje šuma i nestajanja prašuma
• gubitak biodiverziteta (nestaju mnogobrojne divlje vrste)
• eroziju i degradaciju zemljišta
• korišćenje pesticida i veštačkih đubriva - zagađenje reka, jezera i vazduha.

Pomenuti izveštaj CIWF upozorava da će se potražnja za žitaricama za stočnu hranu do 2040. udvostručiti, ako se ništa u sistemu proizvodnje hrane ne promeni. Svi ovi podaci govore da industrijsko gajenje životinja nije samo surovo i rasipno u pogledu hrane - ono je istovremeno i ekološki najdestruktivniji način proizvodnje hrane.

Rešenje: Preći sa sistema „hranimo životinje“ na - „hranimo ljude“

Organizacije koje se zalažu za ukidanje industrijskog uzgoja životinja pozivaju vlade da napuste ove neefikasne, žitno-intenzivne sisteme proizvodnje hrane i pređu na:

• regenerativnu poljoprivredu
• ispašu stoke umesto tova žitaricama
• korišćenje nusproizvoda industrije za ishranu životinja, a ne jestivih žitarica
• preradu neizbežnog otpada hrane za ishranu životinja, umesto tova žitaricama pogodnim za ljudsku ishranu
• povećanje proizvodnje biljnih namirnica za direktnu ljudsku potrošnju.

A šta bismo dobili prestankom korišćenja žitarica i soje kao stočne hrane?

Za početak, oslobodilo bi se bar 175 miliona hektara obradive zemlje- površina velika skoro koliko država Indonezija. Na toj zemlji bismo mogli da uzgajamo:

• mahunarke
• voće
• orašaste plodove
• žitarice za direktnu ishranu ljudi.

Potrebna je, dakle, jasna vizija novog sistema: Hrana za ljude, a ne hrana za životinje na industrijskim farmama + održiv sistem, regenerativna poljoprivreda i mnogo veća proizvodnja i konzumacija biljnih namirnica. Drugim rečima: ako želimo da nahranimo ceo svet, moramo promeniti način na koji proizvodimo hranu.