Testo nije neprijatelj: Zašto postojbina pice i paste nije najdeblja nacija u Evropi?

Ugljeni hidrati su poslednjih godina izašli na vrlo loš glas. Veliki broj ljudi ratuje sa viškom kilograma i prva stvar koju eliminišu u pokušaju da smršaju su razna testa – peciva, hleb, pice i paste. Većina je uverena da su ove namirnice najveći krivci za gomilanje viška težine. Ipak, ovo je možda malo previše pojednostavljen način gledanja na stvari. Naime, veza između pojedinih vrsta hrane i gojenja nije baš tako prosta, a u prilog tome govore i vrlo ozbiljne naučne studije – one koje su pokušale da pronađu koji su to makronutrijenti i u kojoj proporciji najbolji ili najgori za mršavljenje. Rezultat – bilo koji odnos makronutrijenata u ishrani (ugljeni hidrati, masti, proteini) može da dovede do mršavljenja, ukoliko se vodi računa o tome da budemo u kalorijskom deficitu, odnosno da unesemo manje kalorija.

Lično sam pristalica one narodne „bolje sprečiti nego lečiti“, odnosno da je mnogo bolje da ne dozvolimo sebi da uopšte nagomilamo višak kilograma. Pravilna i zdrava ishrana u skladu sa našim energetskim potrebama i stilom života jeste tajna vitke linije, ali recept za ovo nije tako jednostavan kao što zvuči. Problem kod mnogih predstavlja i strah da će zarad tanjeg struka i zdravlja morati da se odreknu mnogih stvari koje vole da jedu.

Međutim, svakodnevno uživanje u ukusnoj hrani bez nagomilavanja viška kilograma je itekako moguće, a najbolji primer za to su – Italijani. Svi znamo da je Italija zemlja pice i paste, odnosno raj za ljubitelje testa. Pa kako onda Italijani nisu najdeblja nacija u Evropi, odnosno nisu čak ni blizu? Ako je teorija o tome da su ugljeni hidrati glavni krivci za višak kilograma tačna, onda joj Italijani iz nekog razloga prkose.

Italijanski paradoks: U čemu je tajna vitke linije ovih obožavalaca pice i paste?

U čemu je tajna Italijana? Kako to uspevaju? Izgleda da je odgovor malo složeniji i nije prosto u izboru namirnica, već i u pristupu hrani. Naime, naše nekadašnje komšije gaje specifičnu ljubav prema hrani koja uključuje: jednostavnost (mali broj sastojaka), balans (bez preterivanja sa životinjskim sastojcima), ali i biranje visokokvalitetnih i svežih biljnih namirnica kao okosnice mnogih tradicionalnih jela.

Osim činjenice da se veliki broj tradicionalnih italijanskih jela oslanja na sveže povrće, u njima se često nalaze i mahunarke (pasulj, sočivo, leblebije) i obavezno kvalitetno maslinovo ulje. To je kombinacija koja čini jela izuzetno nutritivno bogatim, ali bez previše kalorija. Povrće je prepuno vlakana, koja nas čine sitim i sprečavaju da se prejedemo. To su i niskokalorične namirnice, a istovremeno bogate vitaminima i mineralima, pa doprinose balansu obroka. Mahunarke osim vlaknima daju svoj doprinos i sadržajem proteina, a kao kruna svega tu je maslinovo ulje sa svojim sadržajem zdravih masti. Italijani ne propuštaju da u svoja jela umesto brda soli dodaju obilje svežih začina da zaokruže ukus.

Životinjske namirnice uglavnom nisu centar tradicionalnih jela italijanske kuhinje, već su više dodatak. Paste, pice i hlebovi su često na meniju, ali u umerenim porcijama i sa naglaskom na kvalitetu sastojaka. Konzumiranje ugljenih hidrata na ovaj način – u okviru balansiranih obroka punih svežeg povrća, vlakana, proteina i zdravih biljnih masti, čini da oni pruže dovoljno energije, ali da ne doprinose gojaznosti.

Bogat izbor jela bez mesa u italijanskoj kuhinji

Ako ćemo da naučimo nešto od Italijana, onda bi to moglo biti - da jela napravljena od povrća lako mogu da se pretvore u zavodljive gastronomske doživaljaje. Evo  samo nekih primera klasičnih italijanskih jela koja su plant based (bazirana isključivo na biljnim namirnicama):

• Špageti Aglio e Olio – jednostavni ali ukusni špageti pripremljeni sa dodatkom belog luka, maslinovog ulja, čili papričice i svežeg peršuna
• Pasta al Pomodoro – pasta u sosu od paradajza sa belim lukom, maslinovim uljem i svežim bosiljkom
• Pasta e Fagioli – Gusto jelo od pasulja i sitnije paste
• Pasta alla Norma – Čuveno jelo poreklom sa Sicilije – pasta u paradajz sosu sa patlidžanom
• Pasta e cecci – Pasta u sosu od paradajza sa povrćem i leblebijama
• Ribollita – Čorba iz Toskane pripremljena od pasulja, zeleniša i starog hleba

• Minestrone – Šarena čorba sa raznim povrćem i pasuljem sa dodatkom paste
• Melanzane alla Parmigiana – Slojevi patlidžana u paradajz sosu zapečeni uz dodatak parmezana
• Farinata – Ispečeno, tanko i hrskavo testo od brašna od leblebije (sa dodatkom svežih začina, a ponekad i povrća)
• Panzanella – Salata od paradajza, krastavca i luka sa dodatkom prepečenog starog hleba (ciabatte) i vinegret dresinga
• Caponata – Poznato sicilijansko jelo od povrća (patlidžani, paradajz, luk, tikvice) uz dodatak maslina, kapara i maslinovog ulja
• Palenta sa raguom od pečurki - Italijani obožavaju pečurke (i da ih sami beru u prirodi), a na severu Italije u kombinaciji sa palentom

„La dolce vita“- Italijanski stil života doprinosi manjku gojaznosti

Veliku ulogu u manjku gojaznosti igra italijanski stil života se vrti oko balansa, radosti življenja i održavanja socijalnih veza. A kako to tačno izgleda u praksi? Pa, tako što prosečni Italijani:

• Svakoga dana dosta hodaju – Tako obavljaju dnevne obaveze, odlaze do obližnje prodavnice, pijace, kafea na druženje. Čak i kafu piju „s nogu“ (bukvalno stojeći).
• Obožavaju da kuvaju od nule – Domaća kuhinja, bazirana na svežim i sezonskim sastojcima je ponos mnogih Italijana, a kuvanje je često ritual oko koga se okupljaju i porodica i prijatelji.
• Lagano uživaju u obrocima – Jede se polako, uživajući u svakom zalogaju, što smanjuje šansu za prejedanje.
• Često jedu u društvu – Druženje uz hranu sa dragim osobama učvršćuje socijalne veze i smanjuje nivo stresa.
• Vole relaksiran stil života – Uspešno balansiranje posla i privatnog života sprečava pojavu stresa i doprinosi boljem zdravlju.

Lekcija koju dakle možemo naučiti od Italijana je da ugljeni hidrati nisu neprijatelj kada ih jedemo na pravi način – uparene sa povrćem, mahunarkama i maslinovim uljem i spremljene u domaćoj kuhinji sa ljubavlju. Drugo, da hrana nije samo gorivo – već iskustvo u kome treba uživati polako, a po mogućnosti u društvu ljudi koje volimo. I na kraju, da je greota traćiti dragoceno vreme brojeći kalorije – umesto toga treba se što više kretati, pronalazeći svakoga dana balans između rada i uživanja u slobodnom vremenu.