Milioni života nestaju u tajnosti: Redovna praksa koja se brižljivo krije od potrošača

Možemo se međusobno razlikovati. Neki od nas su odabrali da ne konzumiraju životinjske proizvode, a drugi vole da ih jedu i ne mogu svoj život da zamisle bez njih. Pa ipak, razlika između nas ipak nije tako velika i nepremostiva. Zašto to mislim? Zato što postoji mnogo više stvari koje nas spajaju i imaju veću težinu nego ta jedna stvar koja nas razdvaja. Veliki broj ljudi se izjašnjava da vole prirodu, da vole životinje, da vole da uživaju u životu. Izražavamo svoj protest kada nam neko truje okolinu, uništava prirodu, zagađuje reke ili vazduh. Potresemo se kada vidimo bespomoćne životinje u nevolji, zlostavljane, napuštene ili ugrožene prirodnim katastrofama. Ovo govori da većina nas ipak gaji poštovanje prema životu, jer život je jedan za svakoga, bez obzira kojoj vrsti pripadamo, koliko smo veliki ili možda sasvim sićušni.

Ipak, iako se slažemo u ovim stvarima, većina nas ipak živi uljuljkana u verovanje da će neko drugi da brine naše brige, a da mi možemo da se opustimo, uživamo i verujemo u sve što nam marketing kao potrošačima servira. Nažalost, dragi moji pripadnici ljudske vrste, od nas se svakodnevno kriju jezive stvari i nesvesni toga mi postajemo nevoljni saučesnici. Govorim o industriji iskorišćavanja životinja. Namerno je ne zovem mesnom industrijom, jer taj naziv prikriva njenu pravu prirodu. Nazovimo stvari pravim imenom – to je industrija koja se bavi zlostavljanjem i iskorišćavanjem nedužnih pripadnika nekoliko životinjskih vrsta radi sticanja profita. I to je to… definicija je vrlo jednostavna i neizbežna.

Nećete od mene čuti ni reč osude zato što vi možda jedete meso ili mlečne proizvode, jaja i sl. Ne. Pa i ja sam većinu svog života radila to isto i bila blaženo nesvesna da u tome ima bilo čega lošeg. I nije ni čudo da smo nesvesni, kada se od nas prava priroda industrije iskorišćavanja životinja pažljivo i namerno krije.

Jedan svetski poznati aktivista za prava životinja je svojevremeno izazvao salve gneva na društvenim mrežama kada je tretman životinja u eksploatatorskoj industriji uporedio sa nacističkim koncentracionim logorima, a stradanje životinja sa holokaustom. Mnogi su ga zbog ovoga osudili, jer je navodno ovim poređenjem uvredio žrtve holokausta, što njemu naravno uopšte nije bila namera. Ono što je želeo da uporedi je bestijalnost tretmana nacista prema logorašima sa tretmanom podjednako bespomoćnih životinja u čeljustima industrije.

Ostavimo po strani naše razlike i objašnjavanja oko toga da li ljudi treba ili ne treba da jedu životinje. Svako od nas će u nekom trenutku svog života doći do odgovora na ovo pitanje. Hajde da probamo da se složimo u jednom, kao ljudska bića koja se diče empatijom i poštovanjem prema prirodi i životu. Složimo se bar u tome šta je prirodno za životinje, a šta nije. Veliki korak bi bio kada bi se za početak složili da životinjama nije mesto u fabrikama. Čak i onima koji konzumiraju meso ne zvuči ni prirodno ni primamljivo da njihova večera odrasta u betonskim katakombama, do kolena u izmetu, često bolesna i iznemogla, nagurana u mračne prostorije sa hiljadama drugih sapatnika. Hajde za početak da se složimo oko toga.

Kao potrošači imamo moć koju nam daje naš novčanik, da odredimo koja će industrija preživeti, a koja će nestati. Ako ovakva neprirodna i eksploatatorska industrija, koja nema trunke respekta prema životu nestane, biće to bolje ne samo za njene žrtve, već i za sve nas. Isključivo gajenje životinja na malim farmama i u ipak boljim uslovima, biće veliki korak, a za kupce mesa će značiti i znatno kvalitetnije proizvode. Možda neće moći da ih priušte u tolikoj količini ili toliko često, ali će zato biti sigurni da kupuju mnogo manje štetne proizvode i za zdravlje i za okolinu i za životinje.

A kako da počnemo, pitate se… Za početak otkrijmo skrivene prakse eksploatatorske industrije i prestanimo da verujemo u bajke. Ako ste se već uplašili da ćemo da vam prikažemo neke jezive snimke, kojih se svi ježimo i ne želimo da ih gledamo, ne brinite. Nećemo, jer nam nije cilj da sablažnjavamo i potresamo ljude. Podelićemo sa vama samo dva tajna snimka, koji ilustruju i obim zločina koje čini eksploatatorska industrija, ali i njenu bezobzirnost i potpuno odsustvo poštovanja prema žrtvama - milionima nedužnih života koje uništavaju svakoga dana. U nastavku je snimak prakse masovnog gušenja ćurki pomoću otrovne pene na jednoj industrijskoj farmi (verovatno iz razloga suzbijanja zaraze koje su vrlo česte kada se hiljade životinja drže u skučenim uslovima):

Pre dosta godina bio je jako popularan simpatičan film koji se dešava u Africi, pod nazivom „Bogovi su pali na teme“. I dan danas, posle toliko godina, sećam se scene u kojoj patuljasti domorodac iz afričkog plemena Bušmana razgovara sa mrtvom antilopom koju je ubio otrovnom strelicom. Kada se začuđeni belac zapita šta to ovaj mali domorodac priča sa mrtvom životinjom, drugi mu objašnjava da joj se na bušmanskom izvinjava što je morao da je ubije i da joj se zahvaljuje zato što će nahraniti njegovu porodicu. Pretpostavljam da su domorodačka plemena koja su živela u jedinstvu sa prirodom osećala antilopu kao sebi ravno biće, pa su zato i imali potrebu da joj se izvinu za oduzeti život.

Uporedimo ovo sa današnjim čovekom, koji se potpuno odvojio od prirode, stavio životinje u fabrike i ubija ih bez milosti, često sahranjujući milione žrtava u masovne grobnice. Treba da se zapitamo, da li mi, kao potrošači, želimo da podržavamo ovakvu jezivu industriju koja ispoljava potpuni nedostatak poštovanja prema životu kao takvom, tretirajući životinje kao stvari, a ne kao živa i svesna bića, što one jesu. Možda se mi ljudi u nekim stvarima razlikujemo od životinja, ali smo im slični u onome što je najbitnije, a to je da svi možemo da osećamo ljubav, radost života i patnju.

Naredni snimak (napravljen iz drona) odlično pokazuje totalni besmisao masovnosti žrtava, koje u milionima svakodnevno u tišini nestaju sa lica naše nekada lepe planete. Snimljena je praksa zakopavanja ugušenih kokoški u masovne grobnice (nakon jedne od nedavnih epidemiija ptičjeg gripa u Australiji). Inače, kokoške se u ovakvim situacijama obično ubijaju tako što se u halama u koje su nagurane zatvori dotok vazduha i ventilacija, pa one polako umiru od kombinacije gušenja i visoke temperature (toplotnog udara).