Profesor sa Harvarda otkriva: Zašto je fizička aktivnost ključna za dugovečnost?

Da li ste se ikada na putu za teretanu, tokom vožnje biciklom ili na partiji tenisa, zapitali zašto je fizičko vežbanje, nešto za šta mi ljudi sigurno nismo evoluirali, zdravo za nas? Vrlo kvalifikovan da nam da odgovor na ovo pitanje je zanimljivi profesor Daniel Liberman sa Harvarda, stručnjak sa paleontološku arheologiju, odnosno za evoluciju naše vrste. On je celu karijeru proveo proučavajući evoluciju fizičke aktivnosti i njenog uticaja na ljudsko zdravlje, ali i dugovečnost. Liberman kaže da je za početak bitno razlikovati pojmove fizičke aktivnosti od fizičkog vežbanja. Fizička aktivnost podrazumeva bilo kakvo pokretanje tela pomoću mišića, a fizičko vežbanje je našom voljom inicirana fizička aktivnost radi zdravlja i fitnesa. Takođe bitno je znati i razliku između pojmova „životnog veka“ (ukupne dužine života) i „perioda života u zdravlju“ (čine ga godine života pre nego što počnemo da oboljevamo od hroničnih bolesti).

Koliki životni vek je čoveku namenila evolucija?

Profesor Liberman kaže da, iako ljudi već dugo tragaju za „magičnom pilulom“ za dugovečnost (post, autofagija, potapanje u ledenu vodu, …), ni za jedno od ovih „rešenja“ ne postoje ubedljivi naučni dokazi o efikasnosti za produženje životnog veka kod ljudi. A zašto je tako? Liberman konstatuje da je razlog za to - evolucija. Naime, po njegovim rečima, ništa u biologiji nema smisla ukoliko se ne posmatra kroz prizmu evolucije. Prirodnoj selekciji je jedino bitno koliko ćemo imati potomaka i da li će i oni biti u stanju da se razmnožavaju. Zato kada prestanemo da se razmnožavamo - ulazimo u period koji on naziva „selekcija u senci“. Tokom njega, kao babe i dede, pomažemo svojoj deci i unucima da prežive, što je opet vid prednosti kod prirodne selekcije. I to traje neko vreme, a zatim naše dalje postojanje postaje potpuno nevažno sa stanovišta evolucije. To, po rečima ovog profesora, znači da su ljudi evoluirali da žive verovatno između 70 i 80 godina, a sve preko toga bi se moglo nazvati srećom.

Moderna medicina je produžila životni vek ljudi, ali nije u stanju da produži „period života u zdravlju“. Ipak, fizička aktivnost ima tu moć. Zbog čega? Profesor Liberman tvrdi da je razlog u tome što su ljudi evoluirali da tokom celog života, pa i u poznim godinama budu fizički aktivni. Ovaj stav je u naučnim krugovima poznat kao „hipoteza aktivnih starih roditelja“ (baba i deda). Naučnici veruju da to može biti objašnjenje moći fizičke aktivnosti tokom života da nam produži „period života u zdravlju“ (pa i naš ukupan životni vek).

Neverovatne moći redovne fizičke aktivnosti pokazane u čuvenoj studiji sa Harvarda

Jedna od najboljih studija po pitanju efekata fizičke aktivnosti na zdravlje, po rečima profesora Libermana, je ona urađena upravo na Harvardu, koja je obuhvatila čak 20.000 njenih diplomaca. Ona je pronašla da je upražnjavanje fizičke aktivnosti ekvivalentne potrošnji od bar 2000 kcal nedeljno, rezultiralo sledećim efektima na smrtnost učesnika:

• Mlađi od 50 godina života – manja stopa smrtnosti za 21%
• Nakon 50. godine – manja stopa smrtnosti za 36%
• Nakon 70. godine – manja stopa smrtnosti za čak 50%

a sve to u poređenju sa kolegama koje su vodile neaktivan stil života. Profesor Liberman naglašava značaj rezultata ove studije, koja je pokazala ne samo moć redovne fizičke aktivnosti da nas zaštiti od bolesti tokom života, već i da ovaj efekat postaje značajniji što smo stariji. To bi značilo da, suprotno uobičajenom uverenju među mnogim starijim ljudima, ne samo da ne treba da smanjimo fizičku aktivnost kako starimo, već treba da je povećamo (ali naravno ne u pogledu težine, već trajanja).

Zašto fizička aktivnost postaje sve važnija što smo stariji?

Fizička aktivnost, po rečima profesora Libermana, izaziva stres u organizmu. Deluje nam kontraintuitivno da nešto što izaziva stres može da nam koristi, ali kod vežbanja imamo upravo taj slučaj. Ono izaziva u organizmu dve vrste stresa:

1. Energetski stres
2. Strukturalni stres

1. Energetski stres se odnosi na kalorije koje utrošimo tokom fizičke aktivnosti. Na pr. ako smo otišli na tračanje i za sat vremena potrošili 500 kcal, za toliko manje kalorija našem organizmu preostaje za druge funkcije. Jedna od tih funkcija je i skladištenje masti, pa to naravno znači da smanjujemo šansu da nagomilamo višak kilograma.

Liberman navodi i zanimljivu studiju koja je pokazala kako na pr. organizam žena opredeljuje deo viška kalorija (neutrošen na fizičku aktivnost) za reprodukciju, upoređujući žene koje su se bavile trčanjem sa onima koje su vodile neaktivan stil života. Pronađeno je da su fizički neaktivne žene (čiji organizam nije trpeo energetski stres zbog vežbanja) imale 50% veće nivoe estrogena i progesterona u drugom delu menstrualnog ciklusa. Ovo između ostalog rezultira uvećanim rizikom od raka.

Profesor Liberman zaključuje da energetski stres od vežbanja dovodi do smanjenja zapaljenskih procesa u organizmu (koji su povezani sa taloženjem masti, nastankom bolesti srca i rakom) i do smanjenja lučenja reproduktivnih hormona (što smanjuje rizik od raka).

2. Strukturalni stres koji nastaje u organizmu kao posledica fizičke aktivnosti, podrazumeva svu onu štetu koja nastaje zbog generisanja energije u telu (trošenje ćelijskih mitohondrija za generisanje ATP-a, tu je i gomila slobodnih radikala koji oštećuju DNK ćelija i skraćuju telomere na našim genima) i vršenja pokreta (mikro oštećenja u mišićima i kostima). Ova nastala šteta mora konstatno da se popravlja i naš organizam je vrlo dobar u tome, a postaje sve efikasniji što ga više treniramo. Počinje efikasnije da proizvodi antioksidanse da izađe na kraj sa slobodnim radikalima, da proizvodi više mitohondrija čineći naše ćelije zdravijim, da aktivira proizvodnju raznih enzima da bi popravio oštećenu DNK, da aktivira neurotrofni faktor rasta koji popravlja ćelije mozga i čak utiču na stvaranje novih moždanih ćelija, itd… Osim ovoga, mišići tokom vežbanja proizvode molekule (miokine) koji ublažavaju upalne procese u telu, stimulišući pri tom imuni sistem da radi efikasnije, štiteći nas tako i od zaraznih bolesti.

Da rezimiramo, kada vežbamo ili se bavimo nekom drugom fizičkom aktivnošću:

• Usporavamo starenje
• Usporavamo gubitak mišićne mase
• Smanjujemo upalne procese u organizmu
• Smanjujemo rizik od demencije
• Smanjujemo podložnost zaraznim bolestima
• Smanjujemo rizike od većine hroničnih bolesti

Čovek nije evoluirao da bude fizički neaktivan…

Profesor Liberman naglašava da fizička aktivnost nije „magična pilula“, već da je po svemu sudeći treba posmatrati kao nešto što nam je evolucija predodredila. Ustvari, pravi način gledanja na stvari je da čovek nije evoluirao da bude fizički neaktivan, pa iz tog razloga neaktivan stil života dovodi do toga da naš organizam postane neefikasan u „vršenju svakodnevnih popravki“, što čini da brže starimo i postajemo podložni raznim bolestima, pa posledično i skraćujemo sebi životni vek.

Sa stanovišta zdravlja, on kaže da studije pokazuju da je svega 150 minuta umerene fizičke aktivnosti nedeljno (to je malo više od 20 minuta dnevno) dovoljno da vam smanji rizik od bolesti srca za 20%, rizik od demencije za čak 45%, a ženama rizik od raka dojke za čak 30-50%. Rizik od smrti od raznih uzroka smanjuje se za 30, pa čak i više od 40% u zavisnosti od intenziteta vežbanja. Profesor kaže da nije lako proceniti benefite redovne fizičke aktivnosti na dugovečnost, ali da naučnici veruju da nam može produžiti život bar za 5-7 godina, a možda i nešto više.